Mon Gjuraj tokom manifestacije solidarnosti (fotka A. Riha)
Nije poznato na koji način predsednik Srbije Aleksandar Vučić želi da reši odnose Srbije i Kosova ali su poslednji događaji, nasilje nad pekarem Albancem, pokazali poruku vlasti da je zajednički život nepoželjan i da Albanci mogu da budu samo neprijatelji
Dok se čeka nastavak pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, koji može da podrazumeva i razgraničenje teritorija, u Srbiji je otpočela nova hajka na Albance, koju režim predsednika Aleksandra Vučića podstiče.
U beogradskom prigradskom naselju Borča, grupa desničara je 27. aprila organizovala protest ispred pekare “Roma“ čiji je vlasnik kosovski Albanac Mon Gjuraj. Razlog okupljanja je fotografija koju je pre dve godine, u januaru 2017, njegov brat stavio na svoj Facebook nalog, na kojoj rukama pokazuje let orla, koji je albanski nacionalni simbol. Par desetina huligana okupili su se tog dana ispred pekare, pevali pesmu sa stihovima „svake noći u mom snu, džamije u plamenu“, oblepili ulaz srpskim simbolima, uzvikivali „ubij, zakolji da Šiptar ne postoji“ i Gjuraju ostavili svinjske glave na automobil.
Orlovi, svinje i kokoške
Dan kasnije, ministar policije je izdao saopštenje u kojem ističe da je „okupljanje proteklo bez ijednog incidenta […] da tokom protesta u Borči ni jedno staklo nije naprslo na pomenutoj pekari, dok sa druge strane ceo svet redovno svedoči desetinama lomljenja, paljenja i krađa imovine, kao i svakodnevnim napadima na Srbe na Kosovu i Metohiji”.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pokušao da ceo incident objasni rečima: “emocije su kod ljudi uzavrele“ i sa podsmehom zaključio da je simbol koji je pokazivao Gjurajev brat kokoška a ne orao. Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić je ponovila njegove reči i izjavila da je „razočarana“ nalozima Albanaca na društvenim mrežama koji prave onu albanski kokošku. Predsednik i premijerka, namerno ili slučajno, zanemarili su činjenicu da ne samo Albanija, već i Srbija kao državne simbole imaju dvoglavog orla.
Simbol orla u letu, koji se pokazuje mahanjem rukama, građane Srbije je prvi put uznemirio tokom Mundijala u Rusiji 2018. U finišu meča sa Srbijom, švajcarski reprezentativac rodom sa Kosova Đerdan Šaćiri pokazao je ovaj gest kada je dao gol kojim je reprezentacija Srbije izgubila od Švajcarske. U Srbiji je ovaj sportski poraz komentarisan pre svega kao provokacija i pretnja da će Kosovo postati deo „Velike Albanije“.
„Ljudi pokazuju rukama dvoglavnog orla da pokažu da su Albanci, ništa više. Kao na primer što Srbi podižu tri prsta“, objasnio je za dnevni list Danas novinar iz Prištine Imer Muškoljaj. Podignuta tri prsta kao simbol nastaju početkom devedestih godina prošlog veka i mnoge u regionu podsećaju upravo na tragične ratove. S druge strane, pokazivanje albanskog orla je novijeg datuma i nije koršćeno tokom rata na Kosovu, NATO bombardovanja ili neposredno posle toga, kada je otpočelo nasilno iseljavanje Srba sa Kosova.
Komšija Đura
Mon Gjuraj, rodom iz Prizrena sa Kosova, u Borči živi i radi već osam godina, gde je došao iz Švajcarske. Istog dana kada su huligani napali njegovu pekaru objavio je snimak i u izjavama koje je davao medijima i na društvenim mrežama ogradio se od sporne fotografije. „Ni na koji način nisam dao podršku niti motiv da se nešto tako uradi. Ne učestvujem u političkim, društvenim i nacionalnim aktivnostima, već samo obavljam svoju društvenu delatnost“, napisao je Gjuraj.
U međuvremenu su malobrojni mediji koji nisu pod kontrolom vladajuće stranke predsednika Srbije Vučića podsetili da je Gjuraj poznat i van Borče ali po svojim humanitarnim akcijama. Televizija Al Jazeera Balkans je zabeležila da pomaže decu izbeglice i migrante besplatnim pecivom iz svoje pekare. Majka devojčice iz Borče koja boluje od spinalne mišićne atrofije svedočila je za medije kako je prikupljao donacije za lečenje njene ćerke.
Nedelju dana nakon protesta desničara, 3. maja, oko stotinu predstavnika nekih opozicionih stranaka, nevladinih organizacija i građana, okupili su se ispred pekare “Roma“ da bi iskazali podršku “komšiji Đuri“ kako građani Borče zovu Gjuraja. On im je delio besplatno pecivo sa porukom da „razmenimo koju lepu reč i osmehe, jer to bi me najviše usrećilo”. Sa druge strane ulice okupila se grupa desničara i najavila novo okupljanje koje je i održano u nedelju, 5. maja, na kojem su ponovo zatražili da se pekara zatvori zbog provokacije sa fotografije. Zahtevi dela javnosti i opozicije upućeni vlastima da se ovaj skup zabrani zbog nacionalne, rasne i verske diskriminacije i proganjanja je ignorisan.
Poruka režima – sa Albancima je nemoguće živeti zajedno
Napadi na albanske lokale nisu nova pojava u Srbiji. Još osamdesetih godina prošlog veka, kada su u Prištini bile prve demonstracije u kojima je tražena republika Kosovo, lomljene su pekare i poslastičarnice u Beogradu jer je na njima bilo vidljivo da su vlasnici Albanci. Devedesetih, tokom rata i bombardovanja a zatim i kasnije, svaka ozbiljna tenzija između Beograda i Prištine je za posledicu imala manje ili veće nasilje nad imovinom Albanaca u Srbiji. Poslednjih pet meseci na internetu se objavljuju adrese albanskih pekara, a u nekoliko slučajeva, kako se navodi u komentaru nedeljnika Vreme , “vlasnici su pozatvarali radnje i napustili ili zemlju ili grad u kom su živeli i radili”. Otvorene pretnje i lažne vesti o “neprijateljskom delovanju” Albanaca u Srbiji sa raznih internet sajtova o čemu detaljno piše Fakenews Tragač ali i izveštavanje i pozivanje na nasilje gledanih i tiražnih medija samo podgrevaju šovinističke strasti i namere jednog dela građana ali i političara.
Šta je razlog da se baš sada pokrene nasilje nad Albancima u Srbiji? Zašto je jedna stara fotografija dovela do nasilja?
Od 2013. traju pregovori povodom Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Poslednji susret kosovskih i srpskih političkih lidera organizovali su 29. aprila u Berlinu nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron. Najavljeno je da će sledeći srpsko-kosovski susret biti početkom jula, na kome se očekuje da će se nastaviti pregovori koji su već mesecima u zastoju. Očekuje se da na kraju obe strane potpišu takozvani pravno-obavezujući sporazum po kome neće ometati jedni druge u učlanjenju u međunarodne organizacije. To bi za Kosovo moglo da znači članstvo u Ujedinjenim nacijama što se u Srbiji tumači kao priznanje nezavisnosti.
Po povratku iz Berlina predsednik Vučić je više puta optužio opoziciju, kritičku javnost, medije, strane sile i “obaveštajne službi koje su pokrenule kompletne agenture po različitim zemljama” zbog “strahovitog pritiska” zbog kojeg njegov plan za rešenje kosovske krize nije prihvaćen. Za sve vreme pregovora, pa čak i tokom takozvanog “unutrašnejg dijaloga o Kosovu” koji je organizovao sa bliskim strankama i organizacijama, nije postalo jasno kakav zaista plan predsednik ima, kome ga je predstavio i da li razgraničenje koje se mesecima pominje podrazumeva promenu granica i razmenu teritorija o čemu se spekuliše.
Umesto Vučića, ministar odbrane Aleksandar Vulin je, koristeći uvredljiv naziv za Albance rekao: „Ja sam za što pre i što sigurnije razgraničenje sa Šiptarima, što pre između nas i njih bude tvrda i čvrsta granica, pre ćemo moći da se bavimo sobom i svojim narodom“.
U iščekivanju da saznamo kakvo rešenje ima Vučić i šta može biti ishod pregovora vlasti u Beogradu i Prištini, režim preko huligana i provladinih medija pokušava da osmisli alibi za neku buduću odluku. Po ustaljenom načinu kojim već godinama izaziva i podstiče konflikte ne bi li skrenuo pažnju sa aktuelnih problema, fotografija stara dve godine postala je razlog zašto jednog građanina treba proterati i poruka ostalima njegovim sunarodnicima, kao i onima koji se ovakvom nasilju protive, da je to što rade nedopustiva provokacija. Istovremeno i implicitno je pokazano da je sa komšijama Albancima nemoguće živeti zajedno.
Mon Gjuraj će možda ostati u Borči i Srbiji a možda će prihvatiti poruku, zatvoriti pekaru i iseliti se. Ostaje pitanje: ko je sledeći?
