[slika: "Ne da(vi)mo Beograd"]
Mesecima već, građanska inicijativa Ne da(vi)mo Beograd suprotstavlja se projektu Beograd na vodi. Sa Ksenijom Radovanović, arhitektom, prošli smo kroz etape te borbe za odbranu javnih gradskih prostora
“Razmišljati o gradu, znači uzeti u obzir njegove konfliktne aspekte”, pisao je sredinom devedesetih godina Henri Lefebvre. Gradovi su oduvek bili neka vrsta prostornog taloga društvenih i političkih pitanja nacionalnog ili transnacionalnog karaktera, prostori gde ta pitanja postaju vidljiva – veoma često u obliku konflikta.
Nedavni razvoj projekta Beograd na vodi, koji se odnosi na transformaciju zapostavljenog prostora na nekoliko koraka od centra grada, duž desne obale reke Save, predstavlja dobar teren za analiziranje strategija javnog delovanja, vezanog za upravljanje javnim gradskim prostorom. Paralelno, to je i merilo vitalnosti grupa građana, pa i samih pojedinaca koji se suprotstavljaju tim strategijama, osvajajući nove prostore za socijalnu kritiku.
Kada se javni interes potčini privatnom: prvi meseci života Beograda na vodi
Beograd na vodi predstavio je prošlog januara aktuelni premijer Aleksandar Vučić tokom izborne kampanje Srpske napredne stranke (SNS). Sedeći pored arapskog magnata Mohammed El-Abbara, poslovnog partnera na čelu kompanije Eagle Hills, Vučić je javnosti tada prvi put obelodanio jedan futuristički projekat koji podrazumeva luksuzne prodavnice, najveći tržni centar u regionu, kulu visine 220 metara, stanove, poslovne prostore, restorane i marinu za jahte.
U to vreme Beogradom je rukovodilo Privremeno veće koje je formirano posle udaljavanja sa vlasti gradonačelnika Dragana Đilasa. Nakon izbora, trojica od pet članova tog veća, preuzeće vodeće uloge u novoj gradskoj vlasti pod SNS-om: Siniša Mali (bivši savetnik Aleksandra Vučića) postaće novi gradonačelnik, Andreja Mladenović zamenik gradonačelnika, dok će Nikola Nikodijević postati predsednik Skupštine grada. Mandat te “tehničke Vlade” pre izbora, isključivo je dozvoljavao bavljenje onim poslovima koji su bili neodložni radi nesmetanog funkcionisanja grada.
Dva meseca posle Vučićevog predstavljanja projekta, sredinom marta, Siniša Mali predstavlja Beograd na vodi u Kanu povodom MIPIM-a, izvikanog Međunarodnog sajma u sektoru nekretnina, koji se svake godine održava na Azurnoj obali. Stručna javnost Beograda – arhitekti, urbanisti, inženjeri, bili su tada uvereni da se radi o političkom potezu, ko zna kom po redu u funkciji predstojećih lokalnih izbora, i , oslanjajući se na odredbe Generalnog plana Beograda, negirali su izvodljivost ovog projekta. Generalnim planom Beograda 2021., koji je na snazi od 2003. godine, između ostalog, bila je zabranjena izgradnja visokih objekata na ovom području, u cilju zaštite i očuvanja gradskih vizura.
“Privremeno veće je, međutim, poništilo Studiju koja je štitila vizure, kršeći odredbe sopstvenog mandata koje su mu nalagale isključivo usvajanje ‘neodložnih mera’, i time dakle, delujući van zakona” – kako nam objašnjava Ksenija Radovanović, članica građanske inicijative Ne da(vi)mo Beograd – ”već sredinom aprila, Privremeno veće je naložilo niz izmena Generalnog plana Beograda. Zapravo, iz teksta Plana doslovno su obrisani paragrafi koji se odnose na Savski amfiteatar, prostornu odrednicu Beograda na vodi. U tim paragrafima Savski amfiteatar bio je definisan kao “budući gradski centar najvišeg ranga”, uzimajući ravnopravno u obzir i obalu sa druge strane reke. Pedeset procenata teritorije trebalo je da čine javni prostori i prostori namenjeni kulturi, a arhitektonsko-urbanističko rešenje čitavog prostora tražilo bi se putem međunarodnog konkursa.
Sledećeg meseca, u maju, novoizabrana Vlada Aleksandra Vučića, proglašava Beograd na vodi - “projektom od nacionalnog značaja”.
Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd”
U tom periodu naša sagovornica pridružuje se “Ministarstvu prostora”, kolektivu koji još od 2011.godine prati i analizira urbane transformacije u Beogradu i koji početkom jula organizuje javni skup kako bi se, zajedno sa građanima, proniklo u predložene izmene Generalnog plana.
Namera je bila uključiti građane, koji u nedostatku nekog od demokratskih vidova učešća, pogotovu kada se radi o pitanjima od javnog interesa, često postaju žrtve jakih asimetrija u informisanju: ne uspevaju da dešifruju pravi značaj projekta, budući da su putem novina i televizije “zapljusnuti” futurističkim arhitektonskim modelima.
U ovom kontekstu dolazi do formiranja građanske inicijative Ne da(vi)mo Beograd . Povodom javne rasprave o Nacrtu izmene Generalnog plana Beograda, održane 23.jula, članovi inicijative sastavili su 15 primedbi, koje je potpisalo 1200 građana.
U ovoj prvoj fazi protesta, polje delovanja aktivista inicijative Ne da(vi)mo Beograd je pravo – zakoni, uredbe, planovi, odnosno opominjanje da se oni krše. Ksenija Radovanović dalje navodi: “Nažalost, posle javne rasprave, ni jedna od primedbi upućenih od strane građana Beograda nije uzeta u obzir. Vlada je potom, u septembru predstavila Prostorni plan područja posebne namene koji se odnosi upravo na to područje Beograda koje je uključeno u projekat Beograd na vodi. To je plan koji je prekršio legislativu na snazi, budući da naši zakoni ne predviđaju izradu ove vrste planova za gradske zone, koje se rešavaju kroz izradu Generalnih planova. Tokom leta, radilo se na predlogu zakona koji bi upravo premostio ovaj nedostatak i omogućio izradu Prostornih planova područja posebne namene za “projekte od nacionalnog značaja”, međutim taj zakon još uvek nije stupio na snagu.
Idući po odredbama koje sadrži plan, izgleda da one preslikavaju jedino privatni interes Mohammeda El-Abbara, transformišući Savski amfiteatar u luksuzno utvrđenje, ogledalo one komercijalizacije javnog prostora koju je sociolog Margit Mayer definisala kao “grad preduzetnik”. Nasuprot tome, samo 1% prostora plana biće predviđen za namene kulture, što je u potpunoj suprotnosti sa već pominjanim Generalnim planom iz 2003.godine.
Nejasni ostaju i ugovori sklopljeni između investitora Mohammeda El-Abbara i Vlade Srbije (nije predviđen nijedan javni konkurs ili tender), a još manje se zna na osnovu kojih analiza je bio pripremljen plan: “Praktično, Vlada investira novac poreskih obveznika u jedan projekat koji je nesiguran i neizvestan i bez realnog finansijskog pokrića. Ako nešto pođe naopako, ko će snositi troškove?” – pita se Ksenija Radovanović.
Upravo to pitanje postavio je i Goran Milićević, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na javnoj tribini koja je organizovana 23.oktobra , u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Milićević je istakao da pre nego što se mogu započeti bilo koji radovi u vezi Beograda na vodi, na raspolaganje moraju biti stavljena sredstva od oko jedne milijarde evra za raščišćavanje terena i izgradnju infrastrukture u okviru terena veoma visokih podzeminih voda, kakav je Savski amfiteatar: “To znači da bi svaki građanin Beograda morao biti zadužen za oko hiljadu evra”.
Podjednako kritički bili su i komentari sociološkinje prof.dr Ksenije Petovar (govorila je o opasnostima potencijalne “ograđene zajednice”, odnosno nekog vida ‘zabranjenog grada’, “prostora koji je potpuno ograđen, sa onim kerberima, psima i kamerama”, kao i Nemanje Nenadića iz organizacije Transparentnost Srbija.
Leteće patkice
Dolazimo tako do 5. novembra, sunčanog prepodneva, neuobičajeno toplog vremena karakterističnog za proleće. Zajedno sa Ksenijom i ostalim aktivistima inicijative Ne da(vi)mo Beograd, ulazimo u gradsku skupštinsku salu na Trgu Nikole Pašića, gde je u 12 sati predviđena javna rasprava o predloženom prostornom planu za Beograd na vodi. Sednicu vodi devetočlana republička komisija. Kao i prethodnim povodom, prilikimo javne rasprave u julu, članovi građanske inicijative Ne da(vi)mo Beograd, i sada su spremili sedam primedbi na plan, koje su potpisane od strane više stotina građana.
Sala je ispunjena do poslednjeg mesta, prisutni su i pojedini članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, koja je iznela 22 stranice primedaba na plan . kritikujući njegove ekološke i društvene aspekte i finansijsko pokriće. Potpisnici su uglavnom stariji profesori, profesori arhitekture u penziji, svi sede u prvim redovima ispred komisije, ističući na taj način autoritet koji predstavljaju. Iza njihovih leđa jedna grupa za podršku planu sačinjena je od studenata Prostornog planiranja sa Geografskog fakluteta, lutajućih pogleda koji se dosađuju, kao recimo, za vreme nekog zamornog časa statistike.
Odmah po otvaranju javne rasprave počeo je protest koji se sa polja rasprave o pravu, pomera ka nizu akcija kreativnog tipa: šlaufi za plivanje, patkice i gumene lopte na naduvavanje kojima počinje dobacivanje, između radoznalosti mlađih ljudi i mrkih pogleda članova komisije: “Naš cilj je da sačuvamo Beograd od jednog projekta opasnog za njegove stanovnike i društvo. Zbog toga smo izabrali šlauf, odnosno pojas za spasavanje kao simbol”.
Učestvovati u radu ove sednice značilo bi dati legitimitet komisiji čiji su postupci nelegalni. Iz tog razloga, aktivisti i aktivistkinje inicijative Ne da(vi)mo Beograd, za razliku od akademika Srpske akademije nauka i umetnosti, rešili su da je bojkotuju.
Kada god bi predsednik komisije pokušao da započne javnu raspravu, sa skupštinskih klupa začuli bi se stihovi starog, jugoslovenskog šlagera Beograde, Beograde, koji je pevao Đorđe Marjanović. Refren ima zvučnost himne grada: “Beograde, Beograde / svi vole tvoje nasmejane ulice / Beograde, Beograde / sa nama i u nama živiš ti “.
Po rečima Ksenije Radovanović: “Javna sednica bila je samo jedan simulakrum za učešće građana i predstavnika stručne javnosti po pitanju plana, to je jedan ritual potpuno formalne prirode. Ova javna rasprava nije potrebna ni planerima, koji nevoljno ispunjavaju želje fantomskih investitora, niti građanima koji podnose primedbe, koje će bez rasprave biti odbijene”.
Prostor kritike
“Javne institucije u Srbiji potčinjene su političkom delovanju koje je često u dosluhu sa privatnim interesima. Tako su određeni investitori mogli da uđu u kancelariju odseka za urbanizam grada i da jednostavno kažu: “Želim da gradim u tom i tom delu...”. Uglavnom ne bi mogli da im zabrane. To se proteklih godina pokazivalo u malim razmerama, a da niko nije mogao da uradi ništa, dok danas isplivava na videlo na nacionalnom nivou sa projektom Beograd na vodi”.
Ovim ogorčenim zapažanjima koje iznosi Radovanović, može se dodati činjenica da danas u Srbiji ne postoji stvarna politička alternativa. Demokratska stranka koja je vladala deset godina, ne uživa više podršku svojih nekadašnjih birača i posle pada na poslednjim političkim izborima, raspala se na dve stranke. Ali moguće je da se, upravo polazeći od političke opozicije koja je utihnula, otvorio prostor za preuzimanje tereta “odozdo” za ključna pitanja kao što su strategije upravljanja gradom.
Na već pomenutu tribinu Ispod površine Beograda na vodi: planovi i posledice , održanu 23. oktobra u Centar za kulturnu dekontaminaciju, slilo se na hiljade građana kako bi formirali javnu arenu gde se promišlja o prostoru koji je njihova dragocenost, vrednujući ga kao dobro koje treba zaštititi. O realnim mogućnostima uspeha jedne građanske inicjative kao što je Ne da(vi)mo Beograd, Radovanović ipak ostaje poprilično skeptična: “Kao što smo videli proteklih meseci u Hrvatskoj, u inicijativama i pokretima u Zagrebu i u Dubrovniku, zahtevi koje su izražavali građani, ostali su ignorisani, a projekti građevinskih spekulacija mogli su da se nastave neometano”.
Iskustva kao što je Ne da(vi)mo Beograd, predstavljaju ipak jedno polje jačanja demokratije, stimulišući građane da se bore za poštovanje zakona, koristeći prava koja su suviše često ućutkivana. Prema jednoj budućnosti u kojoj će biti moguće raspravljati i doneti odluku o sopstvenom okruženju i o izborima koji će biti u osnovi njegovog razvoja.
Prevod: Jasmina Andonović
