© fran_kie/Shutterstock
Ruska invazija na Ukrajinu i njene posljedice na politički balans i društvenu dinamiku u Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj. O tome smo u Banjaluci razgovarali sa Srđanom Puhalom
Da li ste od početka rata u Ukrajini primijetili neke promjene u regionu, posebno u Bosni i Herzegovini?
Ono što je važno reći jeste da se Republika Srpska politikom naslanja na Srbiju, odnosno prati politiku Srbije. Ali to je nekako bilo i očekivano, u smislu da su ljudi i vlast u Republici Srpskoj uvijek bili proruski orijentisani, tražili su zaštitu od Rusije. Bilo da se radi o Ujedinjenim nacijama ili određenim politikama, Republika Srpska je uvijek imala zaštitnika u Rusiji.
Dakle, to nije ništa iznenađujuće. Ono što je iznenadilo, odnosno ono što je novo jeste taj otvoreni proruski stav Milorada Dodika, koji je strašno iznervirao Evropsku uniju i Ameriku. Ali nije bio nikakav drastičan odgovor, sankcije postoje, ali nisu drastične, nije bilo nikakvih konkretnih posljedica, ni po Dodika ni po njegovu partiju, a ni po RS. To je u izvesnom smislu bilo i očekivano jer Republika Srpska je bila na strani Rusije i ranije, po pitanju Donbasa, Krima. Postoji dakle određeni kontinuitet te politike. Samo što je sada situacija eskalirala, pa se sve mnogo jasnije vidi.
Zašto mislite da je Dodikova pozicija nova? Zar nije uvijek bila ista?
Ne, rekao sam da nije nova, nego je sad samo očiglednija. Dodik je uvijek imao saveznika u Rusiji. Kad pogledaš unazad, vidiš da je Dodik pred svake izbore išao u Rusiju, sastajao se i slikao s Putinom. To se ovdje interpretira kao podrška Rusije. Dakle, to nije ništa novo, samo ono što se ranije možda činilo nebitnim, sada je vrlo provokativno, kao prst u oko EU i Zapadu. Ne želimo da uvedemo sankcije Rusiji, 9. januara odlikujemo Putina, dajemo mu orden, što je u izvjesnom smislu direktna provokacija vlasti Republike Srpske prema EU i Americi.
Da li mislite da je ta provokacija usmjerena samo prema Zapadu? Kakve su posljedice po unutrašnje odnose? Da li se nešto promijenilo?
Sve je ostalo isto, ista retorika, isti akteri, ono što se promijenilo jeste da je Republika Srpska dobila na važnosti, u smislu da je postala jedno malo ostrvo koje je prorusko i koje mnogi vide kao novi mogući izvor konfrontacije, odnosno sukoba ili, da budemo eksplicitniji, kao nekog ko je spreman da zbog Putina i Rusije otvori novi front protiv BiH, Evropske unije i NATO-a. Dakle, bukvalno se priča o novom frontu, o mogućnosti izbijanja sukoba. Ja mislim da je to glupost, jer ne znam koliko je uopšte Dodik ljubitelj Rusije i Putina, da li on koristi Rusiju za svoje ciljeve ili Rusija njega koristi za svoje ciljeve. Mislim da je to obostrano, ali ne verujem da je Dodik toliko lud da bilo šta uradi po pitanju eskalacije sukoba, jer mi tu nemamo nikakve šanse: Rusija je daleko, Srbija nije jaka, a mi nemamo s čim da ratujemo. Mi smo tu samo kao neki čir koji ne dopušta rani da zaraste, stalno se gnoji, gnoji, gnoji ali ne može dovesti do smrti. Stalno je tu, prlja ranu i ne dâ joj da zaraste. Ja mislim da je takva uloga RS dovoljna kada je u pitanju ruski interes, dakle da uvijek budemo meki trbuh Evrope, da stalno postoji mogućnost konflikta, ali da se ne realizuje. Tako ja vidim situaciju.
Kakvo je stanje na relaciji Republika Srpska-Srbija?Vučić je nedavno izjavio da su Krim i Donbas dio Ukrajine. Da li u tom kontekstu primjećuješ neku promjenu u političkim odnosima između Republike Srpske i Srbije? Ili je samo u pitanju igra?
Ako obratiš pažnju na ono što se govori u javnosti, vidjet ćeš da je u pitanju jedna sinhronizovana politika, odnosno da Republika Srpska i Srbija pričaju vrlo slične priče, ali i da je u tom pogledu Republika Srpska mnogo konzistentnija od Srbije, odnosno Vučića. Međutim, treba imati u vidu i da je pritisak na Srbiju mnogo veći nego na RS. Ovih dana, kada je bila rasprava o Kosovu u Narodnoj skupštini u Srbiji, mogli smo čuti da će Republika Srpska pratiti sve političke odluke Beograda, tu nije bilo nikakve dileme, samo su rekli: “šta god odluči Srbija, mi to pratimo”.
Vučiću je potrebna Republika Srpska, vjerovatno zbog Kosova, zbog te “trgovine”, da ima bar neki adut: ako je Kosovo država, zašto i Republika Srpska ne bi mogla biti država? Ako RS ima određenu autonomiju, zašto i na Kosovu ne bi mogla postojati Zajednica srpskih opština? Ali potrebna mu je i da bi mogao pokazivati svoj patriotizam, jer on na Kosovu ne može pokazivati patriotizam, njemu je potreban pasoš da bi ušao na Kosovo.
S druge strane, Dodiku treba Srbija da pokaže da je odmah iza ili jednak Vučiću, i to mu daje težinu pogotovo u RS, daje mu na važnosti. Tako da ja ne vidim neki veliki raskol. Naravno, čuju se priče da je Dodik teret Vučiću, da Dodikova politika predstavlja problem za Vučića, ali to se ne vidi u javnosti. Vučićev sin bio je 9. januara na proslavi Dana RS, bila je i delegacija Srbije, oni se sastaju u Beogradu, dolaze u Banjaluku. Tako da mi tu ne vidimo nikakav sukob, ako i postoji, on je van radara javnosti. Njih spaja interes, odnosno korist koju imaju jedan od drugog, korist koju Dodik ima od Srbije, a Vučić od RS.
Dodik ovdje ima vrlo elegantnu poziciju. Ako sutra Srbija prizna Kosovo, on će reći: “mi podržavamo stav vlade Republike Srbije” i mi ćemo svi klimati glavom, jer ako je to dobro Srbiji, dobro je i nama, i nema veze šta se pričalo i događalo ranije. Dakle, ne vidim da se tu nešto mnogo promijenilo, u smislu da se Srbija odmakla od RS, ili da RS vodi neku drugačiju politiku u odnosu na Srbiju.
Kada je pak u pitanju javnost u Republici Srpskoj, postoji li neka debata o ratu u Ukrajini ili su svi na istoj poziciji?
Ovdje generalno nema nikakve debate, pa tako ni o ratu u Ukrajini. Jednostavno karte su podijeljene. Vlast, univerzitet, Crkva u RS imaju razumijevanja za Rusiju i taj stav se mnogo ne propituje, opet pod tim obrazloženjem neutralnosti: tamo se nešto dešava, mi se ništa ne petljamo, ali neka pobjede Rusi. Oni koji drugačije misle su malobrojni i nema ih u mainstream medijima. Prisutni su na portalima i društvenim mrežama, ali nema ih na javnom servisu niti u novinama, dakle u medijima koje ljudi najviše prate.
U Republici Srpskoj čak ni opozicija nije antiruska. Možda nije proruska, ali nije ni antiruska. Opozicija ćuti jer zna da je javno mnijenje okrenuto Rusiji i neće da ga nervira i ljuti već pokušava da zadrži neutralni stav. Dakle, nema nikakve debate ni sukoba mišljenja. Situacija je vrlo jednostavna. Kad gledaš medije u Srbiji i RS, tu Rusi pobjeđuju, a kada gledaš medija iz Federacije BiH, onda Ukrajinci pobjeđuje, ili se bar odlično bore. To se meni sad desilo kad sam bio u Srbiji: gledam program, npr. Hepi TV, Pink TV i slično, i vidim kako Rusi razvaljuju, a s druge strane, na društvenim mrežama vidim kako Ukrajinci rasturaju, ruše… Dakle, postoje dva paralelna narativa koji koegzistiraju, ali se ne dodiruju. Svako priča svoju priču za svoju publiku.
Da li postoji neka vrsta poistovjećivanja, odnosno poređenja rata u Bosni s ratom u Ukrajini?
Kada je počeo rat [u Ukrajini] bukvalno cijela Bosna se sjetila svega što se ovdje dešavalo. Ali strane su već davno zauzete. Rusi su naši saveznici, oni su dolazili da ratuju na strani Srba u Bosni, i tu su ginuli. To je priča od ranije, ovdje postoji rusko groblje, obilježavaju se ruske žrtve. S druge strane, Bošnjaci su na strani Ukrajinaca. Znači sve je isto kao i devedesetih, jednostavno strane su zauzete.
Međutim, srpska ljubav prema Rusiji nije iz devedesetih, ona je mnogo starija, vuče korijene još od Prvog svjetskog rata, čak od ranije, od Karađorđa, vezana je za pravoslavlje, ćirilicu, pa Drugi svjetski rat, antifašizam… Rusija je nama uvijek bila bliska, za razliku od Hrvata i Bošnjaka.
Dakle, s izbijanjem rata u Ukrajini nije došlo ni do kakvih novih podjela u BiH. Ali interesantno je to da je mali broj ljudi odavde otišao da ratuje na strani Rusije. Ma koliko Srbi bili na strani Rusije, malo je onih koji su spremni da za nju ratuju. Tako da mi racionalno navijamo za Rusiju, niko nije spreman na radikalne poteze. Ponavljam, postoji taj kontinuitet: mi smo za Ruse, oni su protiv Rusa, i nema nikakvih iznenađenja.
Čak i kada je u pitanju ruski uticaj, ovdje svi govore o ruskom uticaju, ali taj uticaj nije ni približan onome Evropske unije i Zapada. Ovde postoje proruske organizacije, ali nisu masovne, nemaju mnogo članova, dakle u pitanju su marginalne grupe s vrlo malo članova, koje međutim dobijaju na značaju zato što je politika prvog čoveka Republike Srpske Milorada Dodika proruska. U Federaciji stalno govore o nekom ruskom uticaju, ali on ovde nije toliko vidljiv, niti [vlastima] ovde treba taj uticaj jer, kao što sam već pomenuo, teren je pripremljen mnogo ranije: pravoslavlje, ćirilica, ratovi…
Dakle, mislite da je uticaj Rusije isključivo istorijski? A kada je u pitanju ekonomija?
Ovde je poslovala Sberbanka, ali je prestala s radom nakon što su uvedene sankcije. Tad nije bilo patriotizma, gomila ljudi je otišla da uzme pare iz banke. I ja sam imao pare u toj banci, ali nisam ih uzeo, pa sam se šalio: eto vidite šta je pravi patriotizam. Tu je i rafinerija Modriča, koju su takođe kupili Rusi, ali ne zna se ko su pravi vlasnici, pominju se neki silni gubici. Postoji i ruska biblioteka, međutim isto tako postoje i razni francuski i američki centri. Dakle, [rusko prisustvo] ni po čemu nije drugačije u odnosu na ono drugih zemalja. Jednostavno, Rusija nema potrebu da ovde troši velike resurse, to je za njih bacanje para. Ovde je vlast proruska, tako da nema potrebe da Rusija ulaže u nevladin sektor, u razne projekte, itd.
Pomenuli ste da je mali broj građana Bosne i Hercegovine otišao da ratuje u Ukrajinu. Da li postoje konkretne informacije o tim osobama?
Čuo sam za neka suđenja jer, po zakonu BiH, odlazak na strano ratište je kažnjivo djelo. Taj zakon je donesen zbog Sirije, odnosno zbog ratnika, prije svega Bošnjaka, koji su išli u Siriju. Znam samo za slučaj jednog čovjeka kojem se sudilo zbog odlaska u Donbas, i on je oslobođen. Znači nije u pitanju masovni fenomen. Znam da se iz Srbije odlazi [na ratište u Ukrajinu], ali mislim da je takođe u pitanju mali broj ljudi. Kad odu tamo, svi se zajedno slikaju, i onda se svemu tome pridaje neki poseban značaj. Generalno, vrlo mali broj ljudi je otišao, mnogo je više patriota na Twitteru nego na ratištu. Republika Srpska navija za Rusiju, bilo bi joj drago da Rusija pobjedi, ali mislim da nije spremna nešto konretno uraditi i pomoć braći Rusima.
Kako vidite ulogu Evropske unije? Da li mislite da od početka rata u Ukrajini EU poklanja više pažnje onome što se dešava u Bosni i Hercegovini?
Prijeotprilikepet ili šest godina interesovanje Zapada za BiH se smanjilo i to su iskoristile i Rusija i Kina, ali svi oni koji su uspjeli da ulete u taj prostor koji je bio prepušten samom sebi. Tako da je sad u BiH prisutna Kina, ali i Turska i Iran, doduše ove dvije zemlje su prisutne još od devedesetih, tu je i Rusija, koja je ojačala, razigrala se, i tu su Evropska unija i Amerika.
Sad EU i Amerika pokušavaju da ojačaju svoje prisustvo, ali problem je u tome što to više nisu ona ista Evropa i ista Amerika od prije 15-20 godina. Vidjeli smo da Evropa ima mnogo problema te da ni u Americi situacija nije savršena, odnosno da su vrijednosti koje oni afirmišu vrlo relativne, interesi preovlađuju nad principima. Dakle, Evropa i Amerika više nisu atraktivne kao što su nekada bile, sada postoji alternativa: umjesto EU i Zapada, sada imamo Evroaziju i Rusiju. Dakle, postoji borba za naše duše, ko će osvojiti prvo naše srce, pa onda naš mozak, stomak je svakako još uvijek na Zapadu… To je stalna borba.
Ali paradoks je u tome što ni Bošnjaci više nisu oduševljeni Evropskom unijom i njezinom politikom, kao ni američkom politikom, i oni sad traže smjenu Visokog predstavnika, reviziju politike koju danas naslućujemo, i smatraju da je ova nova vlast koja je napravljena na nivou BiH, ova osmorka, da je to izdaja BiH, prodaja i etnička podjela. Tako da se danas nalazimo u jednoj šizofrenoj situaciji u kojoj se i Bošnjaci i Srbi protive Visokom predstavniku, ali iz potpuno različitih razloga, i jedni i drugi su protiv američke politike, takođe iz različitih razloga. Čini mi se da nekako tumaramo, ne znamo ni šta ćemo, ni kud ćemo, ni s kim ćemo.
Šta bi po vašlem mišljenju Evropska unija mogla konkretno uraditi da, kako ti kažeš, osvoji srce i mozak građana BiH?
Govorimo prije svega o vrijednostima. Mi nećemo da prihvatimo evropske vrijednosti. Ili još ilustrativnije formulisano, hoćemo da se EU nama prilagodi, a ne mi njoj. Međutim, ne postoji konsenzus ni oko EU: Srbi idu na jednu stranu, ovi na drugu, oni na treću… Ali mislim da ni EU ne zna šta da radi s Bosnom. Zato je sad i nastao problem, jer EU je počela nešto da preduzima, zajedno s Amerikancima, a to se ne sviđa ni Srbima, jer ne priznaju Visokog predstavnika, ni Bošnjacima jer nije u pitanju politika kakvu oni žele. A već smo vidjeli da kada EU digne ruke od nas, ulete drugi igrači: Rusija, Turska, Kina…
Tako da je teško reći šta bi EU trebalo da uradi… možda bi trebalo da sredi sudstvo i tužilaštvo u Bosni i Hercegovini, pa da se na taj način korumpirani političari, koji su danas na vlasti, sklone iz politike i da dođe neka nova generacija političara, jer trenutni status, trenutna situacija u BiH je idealna za domaće političare: nemaju nikakve obaveze, a imaju svu moć i novac, sve kontrolišu.
Druga stvar, možda bi bilo dobro da EU, koliko može, zaštiti BiH od svojih susjeda, od Srbije i Hrvatske, tako da se ne petljaju puno politiku BiH, a da mi probamo sami da se dogovaramo i donosimo rješenja. Jer čini mi se da vrlo često upravo Srbija i Hrvatska utiču na političke procese.
Evropska unija može da insistira na nekim pitanjima, jer ako već traži partnera ovdje, ne sme biti samo rezervat para, ne može samo da daje pare, a da vlast u BiH nema nikakvu odgovornost. Ako ti dam pare za kanalizaciju, škole, vodovod, puteve, očekujem i promjenu tvog ponašanja. Šta to znači? Jednostavno znači da nema besplatne pomoći, da se sve mora vratiti kroz promjenu sistema vrijednosti. Ako ja napravim kanalizaciju za neku opštinu, očekujem da ta opština ima drugačiji odnos prema povratnicima, manjinama, itd, i da na taj način mijenja sistem vrijednosti.
Mi svakako odosmo u Evropu, ali pojedinačno. Negdje sam pročitao da je u posljednjih šest godina 380 hiljada ljudi napustilo BiH. Nisu otišli u Rusiju nego na Zapad. Dakle, mi hoćemo u Evropsku uniju, ali nam domaći političari ne daju. S druge strane, čini mi se da EU igra jednu vrlo čudnu igru, jer njoj odgovara ovakvo stanje, dobija jeftinu radnu snagu, Bosance, Crnogorce, Srbe, Rumune, Grke, čak i Albance, bolji su joj oni nego Afganistanci, Sirijci, Iračani, Iranci, jer mi se lakše prilagođavamo i stapamo s Zapad nego oni koji dođu sa strane. Tako da je vrlo teško naći formulu koja sigurno funkcioniše: “to treba da urade i biće sve super”. Ali kad bi neki političari završili u zatvoru, vjerujem da bi to bila dobra poruka ne samo za građane, odnosno za unutrašnju politiku, nego i za evropski put, jer tada bi političari shvatili da nisu sami sebi dovoljni i da prosto moraju raditi u interesu nečega i nekoga, bila to EU, Rusija ili neko treći. Tako bismo znali na čemu smo, umjesto da imamo ovaj status quo koji traje, i traje, i traje…
Da li smatrate da je rat u Ukrajini na neki načim uticao na posljednje izbore u BiH? Mada ste rekli da nije bilo nikakve debate…
Izbori su bili u oktobru, a rat je počeo u februaru, tako da nije imao nikakvog uticaja. Ali ono što je bitno napomenuti jeste da je prije izbora Dodik išao da se vidi s Putinom, a to radi pred svake izbore. Dakle, rat nije uticao na izbore u BiH, ali uticala je ruska politika. I poruka je bila jasna: mi podržavamo Milorada Dodika.
Mislite li da postoji opasnost od izbijanja nekog sukoba u BiH? Kako tumačite pojačanje snaga EUFOR-a? Mislite da je u pitanju samo simbolični potez?
Došlo je neko pojačanje, poslata je određena poruka, ali ne bih tome pridavao posebnu važnost. Trenutna situacija u BiH može potrajati godinama, bez ikakve promjene. To najmanje zavisi od građana, zavisi od toga šta će se dalje dešavati u Ukrajini i Rusiji, da li će neko izaći iz sukoba kao poraženi a neko kao pobjednik, potom zavisi od odnosa snaga u EU, da li pobjeđuju liberali ili konzervativci. Srbi žele u Evropsku uniju, ali samo u onu u kojoj su Mađarska, Poljska, Češka…
U konzervativnu Evropu?
Upravo tako! Tu je sad i Italija s novom vladom, u Austriji su takođe desničari bili na vlasti… Razvoj situacije zavisi od brojnih faktora, ali suština je u tome da mi hoćemo u Evropsku uniju, ali da se oni prilagode našim pravilima a ne mi njihovim. A opet, i ako ne uđemo u EU, mi smo toliko navikli ovo stanje da ono može potrajati još godinama. Jedini problem je u tome što ljudi odlaze i umiru, tako da će ovo na kraju biti jedan veliki gerijatrijski park, bez ljudi, posebno bez mladih. Ali doći će neki novi ljudi, pokupovati šume, vode, livade, nešto će raditi, da li će to biti Afganistanci, Sirijci, Iračani ili Kinezi… nije bitno, ali sigurno neće ostati prazan prostor. Tu Evropa ima problem, jer mi smo sada u izvjesnom smislu granica, Balkan je granica između istoka i zapada, mi smo filter… a ko će jednog dana doći na granicu Evrope umjesto Balkanaca, mi to ne znamo. O tome mora Evropa da razmišlja. No čini mi se nas je sve manje i manje…
