Beograd, na čaju sa izbeglicama

U beogradskom parku gde se okupljaju izbeglice građani im u velikim loncima kuvaju čaj. Oko njih se okuplja veliki broj ljudi i spontano, počinju da igraju i pevaju. Nestvarna scena koja posmatraču tera suze na oči a njima, što je jedino važno – redak trenutak radosti

Da ste je sreli u nekom kafeu Milana, ulici Pariza ili klubu u Berlinu pomislili biste da je njeno lice, blistavog tena i osmeha, stvoreno za reklamu skupog kozmetičkog proizvoda. U parku ispred autobuske stanice u Beogradu, Mehriban sedi na kartonu prostrtom po zemlji i jedino što želi je da sa svoje četiri sestre, tri brata i majkom stigne do Nemačke. Tamo ne poznaje nikog ali je čula da je „dobro i bezbedno“. Ima 24 godine, ostala su joj dva ispita do završetka studija biologije. Kada je počeo rat svi Kurdi pa i ona bili su primorani da napuste Univerzitet u gradu Alepo. Vratila se u rodni Kobane, na samoj granici sa Turskom, koji je, kaže nekada bio lep grad a sada je ruševina. 

„Pre rata nije bilo razlike između nas i Arapa ali kada je došao Dash ako si Kurd mrtav si“ priča mi Mehriban na oskudnom engleskom i rukama pokazuje kako su vojnici Dash-a, kako naziva Islamsku državu, bombama uništili kuću u kojoj je živela. Godinu dana je sa porodicom provela u Turskoj, radila na poljima berući paradajz i pomorandže po 10 sati dnevno. „U Turskoj su ljudi dobri ali nas njihova Vlada ne voli jer kad kažeš da si iz Sirije ne možeš da dobiješ posao a stanarina je preskupa“.

I koliko god da je svaka sudbina posebna, jedno je zajedničko desetini hiljada ljudi koji su iz njene zemlje, kao i iz Iraka, Avganistana, Eritreje ili Somalije poslednjih meseci prošli kroz Beograd. Svi beže od rata i traže pomoć. Ministar policije Nebojša Stefanović izjavio je prošle nedelje da je u poslednjih osam meseci 115.000 izbeglica iz Makedonije ušlo u Srbiju. Veruje se da je njihov broj mnogo veći jer se mnogi nisu registrovali kao tražioci azila.

Osim preko zvaničih državnih prelaza dolaze i ilegalnim kanalima izbegavajući registraciju ali i suzavac i pendereke kojima ih je makedonska policija dočekala pre desetak dana sa obrazloženjem da želi da uspostavi kontrolu nad granicom. Tek 14-oro je tokom ove godine dobilo azil u Srbiji. U pet prihvatnih centara (Miratovac, Sjenica, Tutin, Banja Koviljača i Krnjača) koliko ih trenutno ima u Srbiji, prema poslednjim podacima na dobijanje statusa azilanta čeka nešto manje od njih hiljadu. Svi ostali su u tranzitu, prolaze kroz Beograd u pokušaju da što pre stignu do bogatijih zemalja zapadne Evrope. Zahtev koji podnose na ulasku u Srbiju da imaju nameru da apliciraju za status azilanta služi im samo da bezbednije i što pre stignu do Mađarske a zatim i drugih zemalja koje su njihov krajnji cilj.

Zvaničnici Srbije traže pomoć od EU, najavljuju otvaranje novih prihvatnih centara, otvoreno osuđuju postupke susedne Mađarske koja bodljikavom žicom sprečava ilegalne ulaske iz Srbije. Čak je i premijer Aleksandar Vučić sredinom avgusta posetio izbeglice u parku ispred autobuske stanice u Beogradu i pred kamerama poručio: „Uradićemo sve za vas, da budete sigurni kao u svom domu i uvek ste dobrodošli u našu zemlju" i nakon toga dobio pohvale iz Brisela. Ovim rečima poslao je istovremeno poruku ekstremistima, desničarima pa i ksenofobnim građanima koji veruju da će ih izbeglice zaraziti nekim retkim bolestima ili napasti među njima skriveni ratnici Islamske države. Pišu o tome i mediji ali kako je većina kontrolisana od strane vlasti u njima prevladava empatija i osuda incidenata poput nedavnog, kada je u Beogradu uhapšen policajac koji je od dvojice Sirijaca uzeo 2000 evra. U novinskim reportažama saznajemo koliko se može zaraditi na tuđoj nesreći. Bilo da su prodavci hrane koju izbeglicama naplaćuju trostruke cene ili taksisti koji za vožnju od 200 kilometara do granice sa Mađarskom traže nekoliko stotina evra po osobi.

O tome svedoči i Mehriban. Iz Turske se u Grčku prevezla ilegalno, čamcem. “Putovali smo četiri sata, nas šezdeset u čamcu dugačkom 10 metara. Svako od nas je platio 1000 dolara”. Ne mogu da poverujem, pomišljam da njen engleski nije dovoljno precizan, nekoliko puta joj postavljam pitanje cene, jer njih je u porodici devetoro. Gleda me ozbiljno, lagano klima glavom i ponavlja “svako od nas”.  Njen prijatelj koji je putovao u istom čamcu pokazuje na telefonu fotografiju na kojoj tesno pribijeni sede jedan uz drugog sa pojasevima za spasavanje. “Sve što smo imali morali smo da bacimo. Nisu nam dozvolili prtljag da bismo mogli svi da stanemo. Putovala sam samo u majici, pantalonama i patikama” priča Mehriban kako je stigla do njoj i dalje nepoznatog mesta u Grčkoj odakle je krenula put Evrope.

I tek tada razumem ono što sam zapazila od početka: ljudi u parku, koji sede po kartonima, kesama ili, oni sa više para, pod malenim šatorima kakve se viđaju po plažama turističkih centara, nemaju sa sobom nikakav prtljag. Tek poneki ranac ili malu torbu. I shvatam zašto im je potrebno apsolutno sve, svaki komad odeće i obuće, higijenske stvari, ćebad, pelene za decu i naravno hrana. Mogu da je kupe u prodavnicima oko železničke ili autobuske stanice gde su trgovci okačili reklame na arapskom jeziku ali je rado i zahvalno prihvataju od građana.

Milena Milićev živi u Holandiji i u rodni Beograd je došla na odmor. Odlučila je da svoj rođendan provede među izbeglicama i umesto da prima rođendanske poklone želi da ona daruje. Ruku prepunih kesa sa voćem, čokoladama, pelenama, vlažnim maramicama, odećom i igračkama prilazi ženama sa decom. Ne znaju engleski ali se lako sporazumeju. Iz Sirije su. Neke od njih pitaju za cenu i kada čuju da je poklon zovu je da sedne sa njima. Pitaju da li ima cipele, pokazuju na decu čija je obuća potpuno poderana a maleni dečak daje joj papir na kojem je napisao broj 38. Ona razočarano sleže ramenima, jedino cipele nema. Teško je predvideti i zamisliti šta im je sve neophodno. Deca se otimaju o čokoladice i voće, smeju se i trče dalje, njima je park igralište na kojem se druže. Nemaju strah od ljudi niti dele teške brige sa roditeljima. Nekoliko mladih beograđanki im je donelo blokove i flomastere na kojima crtaju cveće, oblake i svoje porodice.

Grupe građana su već nekoliko meseci samoorganizovane i svakodnevno dolaze u park među izbeglice. Donose pomoć, prave mađioničarske predstave, organizuju turnir u malom fudbalu. Jedno taksi udruženja dovozi besplatno stvari u Mikser haus, jedno od najpopularnijih beogradskih mesta nedaleko od parka u kojem se inače održavaju rok koncerti, pozorišne predstave i različiti kulturni događaji. Organizovana je i besplatna lekarska pomoć nekoliko sati dnevno a svake subote  aktivisti pokreta No border podižu improvizovanu šatru i u velikim loncima kuvaju čaj za izbeglice. Oko njih se okuplja veliki broj ljudi i spontano, čekajući čaj, počinju da igraju kolo i pevaju. Nestvarna scena koja posmatraču tera suze na oči a njima, što je jedino važno – redak trenutak radosti.

Dok ih gledamo kako igraju sa rukama podignutim ka nebu, Nataša Despotović priča kako je za četiri meseca koliko sa prijateljima iz  No border pomaže izbeglicama u parku već pomalo naučila arapski. “U jednom momentu ih je ovde bilo iz 26 zemalja. U početku smo imali dosta problema, dolazile su policijske patrole po 20 puta dnevno i terale ljude. Posle mesec, dva su se malo proredile, ali smo baš malopre imali problem sa  komunalnom policijom, smetali su im transparenti na kojima piše ’teror nad migrantima mora da prestane’. Smeta im i što su bučni. A pogledajte, oni pevaju, igraju, za četiri meseca nije ovde bio ni jedan jedini incident,“ priča Nataša.

Svakom ko samo prođe kroz ovaj park jasno je da je izbeglicama najmanje potreban icident. Umorni od puta, očajni zbog života koji su ostavili, zabrinuti zbog neizvesnosti koja ih tek čeka, jedino žele predah i sigurnost. I kada ne razumete šta pokušavaju da vam kažu na svom jeziku jasno je da su im misli slične. „Nema budućnosti više za nas u Siriji“, priča Mehriban. „U Kobanu više nema Kurda, nema ni struje, ni vode, ni hrane. Volela bih da se vratim u Alepo, da završim studije. Da budem među prijateljima, sa familijom ali i oni su otišli. A meni je srce tamo ostalo“.