Nezavisnost medija u Srbiji: pre izuzetak nego pravilo

Sve snažniji politički i finansijski pritisci ugrožavaju uredničku nezavisnost i autonomiju brojnih medija u Srbiji. Razgovarali smo sa Irinom Milutinović, višom naučnom saradnicom Instituta za evropske studije u Beogradu i koautorkom izveštaja o Srbiji u sklopu Monitora medijskog pluralizma objavljenog 2023. godine

U poglavlju posvećenom Srbiji, u okviru Monitora medijskog pluralizma 2023 , stoji da je urednička nezavisnost jedna od oblasti u kojima se u Srbiji beleži najviši rizik. Koje su glavne pretnje po uredničku autonomiju u zemlji?

Novinari su izloženi raznim pritiscima, uglavnom političke i finansijske prirode. Nezavisni glavni urednici i direktori u Srbiji su pre izuzetak nego pravilo. Obično ih postavljaju vlasnici medija, praveći odabir među svojim lojalnim sledbenicima kako bi mogli iznutra kontrolisati rad novinara pomoću “meke” cenzure.

Pravne pretnje su stalni izvor pritisaka, kao i kampanje klevetanja, koje često pokreću državni organi i zvaničnici, a koje su uglavnom usmerene protiv istraživačkih novinara i onih koji su kritički nastrojeni prema vlasti, targetirajući ih kao državne neprijatelje.

Politički pritisak takođe se vrši putem finansijskog uslovljavanja: državno oglašavanje i direktne državne subvencije često se zasnivaju na politički pristrasnim i netransparentnim mehanizmima. Mediji naklonjeni vlasti, uključujući tabloide, glavni su korisnici ove vrste podrške, iako često krše novinarski etički kodeks.

Najzad, većina televizijskih i radio stanica, kao i štampanih medija, u vlasništvu je kompanija koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom pojedinaca bliskih vladajućoj stranci.

Kako ovi izazovi utiču na novinare i na kvalitet njihovog rada?

Pre svega, istakla bih da je medijsko tržište u Srbiji veoma koncentrisano i polarizovano: mediji naklonjeni vlasti su veći, brojniji i uticajniji, dok kritički nastrojeni mediji imaju manju pokrivenost i, shodno tome, slabiji uticaj na javnost. Provladini mediji skloni su instrumentalizovanju pitanja od javnog interesa u cilju podsticanja dijalektike “mi protiv njih“, dakle patriote protiv izdajnika.

Još jedna bitna karakteristika medijske scene je nedovoljan pluralizam sadržaja, s obzirom na to da većina medija uglavnom prihvata i podržava političku agendu onih koji su na vlasti, bez ikakvog kritičkog pristupa. Na ovaj način kritički glasovi ostaju marginalizovani i gube sposobnost da doprinesu demokratskim procesima: nema nikakve debate niti prenosa kritičkih predloga odozdo prema gore nasuprot odlukama vlasti.

Da li ova situacija utiče na poverenje građana u medije?

Generalno gledano, građani imaju slabo poverenje u medije. Medijska pismenost u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou. Građani koji žive izvan velikih gradskih centara uglavnom su pod snažnim uticajem provladinih medija. Javni servis (RTS) ima veliki uticaj i doživljava se kao najpouzdanije sredstvo informisanja u zemlji.

Međutim, u poslednje vreme primećujemo da se sve više ljudi informiše putem onlajn platformi. U ovom kontekstu, važno je napomenuti da digitalni prostor u Srbiji karakterišu agresivna komunikacija, pretnje i uvrede, a povećan je i broj onlajn napada na novinare, posebno putem društvenih mreža.

Pored toga, poslednjih godina pokrenuti su novi internet portali koji nisu uredno registrovani: većina ne objavljuje impresum, tako da se ne zna u čijem su vlasništvu niti ko ih finansira. Veliki problem je u tome što ovi portali deluju kao glavni rasadnici dezinformacija i lažnih vesti.

S druge strane, pojedini digitalni mediji postali su pravi pokretači alternativnih glasova. Ovi portali bave se uglavnom istraživačkim i analitičkim novinarstvom, nude različita gledišta i daju prostor glasovima i temama koje ne nalazimo u mejnstrim medijima, kao što su korupcija i kriminal, problemi lokalnih zajednica, ljudska prava, ekologija itd. Manje su izloženi političkim interferencijama, tako da imaju veći potencijal da funkcionišu kao platforme za demokratsku debatu.

U sklopu procesa evropskih integracija, Srbija mora da se uskladi sa normama EU, uključujući zakone o slobodi medija. Kako biste ocenili pravni okvir kojim je uređen medijski sektor u Srbiji?

U oktobru 2023. godine Narodna skupština Republike Srbije usvojila je dva nova medijska zakona: Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o elektronskim medijima. Odredbe ovih zakona usmerene su na sprovođenje ciljeva Medijske strategije usvojene 2020. godine.

Treba spomenuti određene pozitivne pomake. Na primer, Zakon o javnom informisanju i medijima detaljnije reguliše proces medijskog sufinansiranja i državne pomoći. Kada je pak reč o Zakonu o elektronskim medijima, uvedene su pojedine odredbe koje bi mogle osnažiti nezavisnost Regulatornog tela za elektronske medije (REM), propisujući takođe transparentniji proces raspodele javnih sredstava.

Međutim, nisu sve odredbe novih zakona usklađene sa Medijskom strategijom i sa Direktivom EU o audiovizuelnim medijskim uslugama.

Kada je u pitanju urednička nezavisnost, posebno zabrinjava povratak države u vlasništvo medija. Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, državna preduzeća mogu finansirati i kupovati medije. Ova praksa zabranjena je Medijskom strategijom, u kojoj se ističe da je ukidanje svih oblika učešća države u vlasništvu nad medijima ključni faktor za unapređenje slobode medija u zemlji.

Da li smatrate da proces evropskih integracija utiče na zaštitu slobode medija u zemlji?

Teško je reći. Istina je da vlasti s vremena na vreme donose određene regulatorne reforme u okviru procesa pristupanja EU. Međutim, u praksi, usvojena pravila postepeno se zanemaruju, tako da vladajuća partija uspeva pronaći načine da zadrži, pa čak i ojača kontrolu nad gotovo celokupnom medijskim scenom.

Generalno, mislim da danas situacija nije ništa bolja nego pre desetak godina, kada je formalno počeo pregovarački proces. Smatram da bi EU trebalo iskreno da prizna da su srpske vlasti dostigle svoje granice kada je u pitanju spremnost da se unapredi evropski put Srbije.

Čak i ako izostavimo Kosovo i pitanje sankcija protiv Rusije, vladavina prava i sloboda medija u Srbiji smatraju se problematičnim oblastima koje su blokirale otvaranje novih pregovaračkih klastera.

Institucije su pod kontrolom vladajuće stranke i samog predsednika države. U ovom kontekstu, ako Srbija želi da se približi članstvu u EU, prvi korak trebalo bi da bude spoznaja o neodrživosti trenutnog modela.

Imajući ovo u vidu, EU bi trebalo da uspostavi čvršće odnose sa glavnim opozicionim strankama u Srbiji, šaljući tako jasan signal građanima da u Srbiji postoje i drugi važni politički akteri i partneri, te da vladajuća elita ne može više da se pretvara da vodi Srbiju ka članstvu u EU.

This publication is the result of activities carried out within the Media Freedom Rapid Response  and within ATLIB - Transnational Advocacy for Freedom of Information in the Western Balkans, a project co-funded by the Italian Ministry of Foreign Affairs and International Cooperation. All opinions expressed represent the views of their author and not those of the co-funding institutions.