Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić
Vučić i SNS mogu samo delimično da se odreknu sopstvene prošlosti i nisu spremni da otvoreno i u potpunosti promene vrednosne stavove. Otuda se i funkcioneri vladajućeg bloka i vodeći srpski mediji koji su im bliski uzdržavaju od kritike Šešeljeve ratnohuškačke politike
Oslobađajuća presuda Haškog tribunala lideru ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislavu Šešelju temeljito je protresla srpsku političku scenu. Ona će pozitivno uticati na rejting stranke, ali je malo verovatno da će do vanrednih parlamentarnih izbora zakazanih za 24. aprila dovesti do dramatičnih promena. Za očekivati je da SRS uzme deo glasova drugim desno orijentisanim strankama, uključujući i vladajuću Srpsku naprednu stranku (SNS), ali je u ovom trenutku teško zamisliti da postane jedan od odlučujućih faktora na političkoj sceni.
Šešelju oslobađajuća presuda daje oreol pobednika nad moćnom međunarodnom institucijom koju značajan procenat srpske javnosti doživljavala kao izrazito antisrpsku. Izvesno je da će prosečan desno i nacionalistički orijentisan srpski birač, frustriran serijama poraza kroz koje je Srbija prošla u minulih dvadesetak godina, u tome videti prvi znak da stvari počinju postepeno da se menjaju. Šešelj neće imati nikakvih problema da, koristeći oslobađajuću presudu kao ključni argument, dokazuje da je politika koju je zagovarao devedesetih, a i danas zagovara, potpuno ispravna i da donosi rezultate.
Pitanje je, međutim, da li će to biti dovoljno za neki ozbiljniji uspeh. Naime, istraživanja javnog mnjenja već godinama pokazuju da birači u Srbiji više nisu preterano zainteresovani ni za Kosovo ni za projekat „Velike Srbije“ (obuhvata delove susednih država) koga se Šešelj ne odriče i da su im u fokusi sve teže socijalne i ekonomske prilike. Ma koliko biračima prijala Šešeljeva „pobeda“, većina njih će pri glasanju ipak misliti o političkoj i ekonomskoj stabilnosti zemlje, a takva razmišljanja ih neće voditi ka SRS-u nego ka drugim velikim strankama.
Potencijalno najveći gubitnici mogle bi da budu manje desno orijentisane stranke i koalicije koje se izrazito protive ulasku Srbije u Evropsku uniju (EU) i traže okretanje Rusiji. Te stranke i koalicije imaju podršku vatrenih zagovornika ideja koje su tokom devedesetih promovisali Šešelj i njegovi tada najbliži saradnici (uključujući i aktuelnog premijera Aleksandra Vučića i predsednik Srbije Tomislava Nikolića). Uticaj tih stranaka počeo je da raste sa porastom broja birača razočaranih u politiku koju vodi Vučić. Razočarani birači bi sada mogli da se vrate „originalu“, odnosno Šešelju u kome vide pobednika.
Radikalizacija
Sasvim je izvesno da će oslobađanje Šešelja naneti izvesne štete i vladajućoj SNS i njenom lideru, premijeru Vučiću. Prostor za uspešno prezentovanje ideje o neizbežnosti prihvatanja uslova koje Srbiji postavljaju Brisel i Vašington tom presudom se neminovno sužava. Vučiću i njegovim saradnicima sada će biti teže da svojim pristalicama dokazuju opravdanost ustupaka koje su napravili u donosi na Kosovo, kao i tesnu saradnju sa NATO, ali to može uticati na opredeljenje manjinskog, ali ne i većinskog dela biračkog tela.
Svestan delikatnosti situacije u kojoj se našao Vučić nije odmah reagovao na presudu nego je sačekao da prođu 24 časa kako bi što bolje procenio situaciju. Opredelio se za rešenje koje je za njega i njegovu stranku u ovom trenutku verovatno najpovoljnije – rekao je da ne podržava Šešeljevu politiku Velike Srbije i da će se protiv nje uvek boriti, ali da protiv Šešelja kao građanina nema ništa i da će da štiti njegova prava. Time je partnerima na Zapadu uputio poruku da neće menjati politički kurs, a svojim pristalicama stavio do znanja da se ne odriče sentimenata koje ima u odnosu na ratne devedesete.
Vučić i SNS, dakle, mogu samo delimično da se odreknu sopstvene prošlosti i nisu spremni da otvoreno i u potpunosti promene vrednosne stavove. Otuda se i funkcioneri vladajućeg bloka i vodeći srpski mediji koji su im bliski uzdržavaju od kritike Šešeljeve ratnohuškačke politike. Lavovska većina medijskih komentara odnosila se na kritiku rada Haškog tribunala i njegov „antisrpski karakter“, tako da je opšti utisak da je u toku tiha rehabilitacija „duha devedeseti“, kao i samog Šešelja i njegovih istomišljenika.
Reč je o ultimativnoj potrebi da se, samo neposredno uoči izbora, zadrži naklonost velikog dela pristalica koji evrointegracije svode na mogućnost boljeg života, dok su im evropske vrednosti, ljudska i građanska prava u drugom planu. Oslobađajuća presuda Šešelju je, sa tog stanovišta, stavila na neku vrstu testa iskrenost Vučićevih proevropskih opredeljenja, što u aktuelnim političkim prilikama u Srbiji nije ugodna pozicija.
Perspektive
Očekivani ulazak SRS-a u srpski parlament, nakon gotovo četvorogodišnjeg tavorenja u statutu vanparlamentarne stranke, neminovno će doneti promene. Te promene ne moraju nužno da se loše odraze na poziciju vladajuće SNS. Budući da će glas untranacionalista u parlamentu biti mnogo jači nego do sada, Vučić i SNS, koji i dalje figuriraju kao desnica, dobijaju prostor da se pomere ka centru i da se predstave kao brana nadirućem desnom nacionalizmu.
Vučić ima nekoliko važnih političkih razloga da se opredeli za ovakav pristup. Pre svega, u Briselu i Vašingtonu može da se predstavi kao faktor mira i stabilnosti i kao brana nadirućem radikalizmu, što ima veliki značaj ne samo za Srbiju nego i za region. Istovremeno, pred domaćom javnošću može da ojača poziciju predvodnika političkog bloka koji je dovoljno snažan da osigura mir građanima i spreči ishitrene i nagle političke poteze koji mogu dovesti do haosa u zemlji.
Jedina potencijalna pretnja ovakvom pristupu može biti eventualno ozbiljnije jačanje uticaja proevropski opredeljene opozicije okupljene oko Demokratske stranke (DS) i drugih proevropskih stranaka. DS sebe vidi kao stranku centra ili levog centra i svakako će nastojati da ojača takve pozicije, motivišući tradicionalno prozapadno opredeljene birače, pa se neminovno sudara sa ambicijama SNS-a da zavlada centrom i privuče naklonost i tog dela biračkog tela.
Ni DS ni druge proevropski i prozapadno orijentisane stranke u ovom trenutku nemaju veliki uticaj i ne mogu da ugroze poziciju SNS-a do mere koja bi vodila ka njenom skidanju sa vlasti. Uprkos tome, glavna oštrica kampanje koju vode SNS i mediji bliski toj partije usmerena je ka tim strankama, što navodi na zaključak da Vučić upravo u njima vidi ključnu pretnju ambiciji da u potpunosti zagospodari centrom političke scene u Srbiji.
