Vojislav Šešelj (foto Beta )
Vojislav Šešelj osuđen je za ratne zločine ali neće ići u zatvor jer je kaznu koju mu je izreklo Žalbeno veće bivšeg Haškog tribunala već odslužio. Vlast do sada nije reagovala na ukazivanje dela javnosti da Šešelj ne može više biti poslanik u republičkom parlamentu i član skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti
Predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj proglašen je krivim za zločine protiv čovečnosti i osuđen na 10 godina zatvora odlukom Žalbenog veća koje je nastavilo rad Međunarodnog tribunala u Hagu od 11. aprila. Time je preinačena prvostepena presuda iz marta 2016, kojom je Šešelj oslobođen svih optužbi.
Ovim je okončano suđenje koje je trajalo od 2006. godine i koje je ostalo zapamćeno po brojnim presedanima i pravnim kontroverzama.
Jedna od njih je dužina pritvora i samog procesa. Vojislav Šešelj se dobrovoljno predao 2003, suđenje je počelo tek krajem 2006, a iz pritvora je zbog pogoršanog zdravstvenog stanja pušten 2014, tako da je konačnom presudom Žalbeno veće suda moglo samo da konstatuje da je Šešelj kaznu već odslužio.
Presudu je dočekao u Beogradu porukom da je "veoma ponosan na sve pripisane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i da je spreman da ih u budućnosti višestruko ponovi".
Ocenio je i da je presuda protivpravna i najavio da će preduzeti određene mere protiv nje.
“U Hrtkovcima nema mesta za Hrvate”
Šešelj je proglašen krivim “za podsticanje progona (prisilno raseljavanje), deportacije, i drugih nehumanih dela (prisilno premeštanje), kao zločina protiv čovečnosti i za činjenje progona (kršenje prava na bezbednost), kao zločina protiv čovečnosti u Hrtkovcima u Vojvodini”.
6. maja 1992, u Hrtkovcima, selu koje se nalazi u pokrajini Vojvodina, nedaleko od granice Srbije sa Hrvatskom u kojoj je tada trajao rat, Šešelj je održao govor u kojem je poručio da “u Hrtkovcima nema mesta Hrvatima“ a zatim i: “Izvešćemo ih na granicu srpske zemlje. Odatle peške neka produže, ako sami ne odu”.
Obraćanje okupljenim pristalicama završio je rečima da je „ubeđen da ćete i Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini”.
To se smatralo početkom progona Hrvata iz Hrtkovaca a potom i iz drugih vojvođanskih mesta odakle su se organizovano iselili ili su iseljeni. Snimak mitinga u Hrtkovcima je jedan od dokaza koje je tužilaštvo izvodilo u Hagu na sudjenju Šešelju.
Žalbeno veće je osporilo i paradoksalan nalaz koji se navodi u prvostepenoj presudi Šešelju po kojem tužilaštvo Haškog tribunala nije dokazalo „da je izvršen rasprostranjeni ili sistematski napad protiv nesrpskog civilnog stanovništva na znatnim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine“ od 1991. do 1993. godine.
U sažetku presude koje je pročitao sudija Teodor Meron se konstatuje da je “nijedan razuman presuditelj o činjenicama ne bi mogao da zaključi da nije bilo rasprostranjeog ili sistematskog napada na nesrpsko civilno stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”.
Na taj način je izmenjen deo iz prve presude Šešelju u kojoj je Sudsko veće kojim je predsedavao sudija Žan-Klod Antoneti, uz suprotno mišljenje sudije Flavie Lattanzi, negiralo brojne zločine koji su već konstatovani u nekim drugim presudama u Tribunalu.
Može se pretpostaviti da je okončanje suđenja Vojislavu Šešelju i konačna presuda donela olakšanje većini aktera ovog procesa. Šešelj je uspeo da od sudnice napravi pozornicu na kojoj je braneći se sam, uspeo da smeni kompletno Pretresno veće, a zbog odavanja imena svedoka, u odvojenom procesu osuđen je na preko 4 godina kazne zatvora.
Štrajkovao je glađu, odbijao da prima hemoterapiju i svako pojavljivanje u sudnici koristio da na najvulgarniji način vređa svakog koga je smatrao protivnikom – od sudija i tužilaca do političkih neistomišljenika.
Bio je jedini kome je dozvoljeno da ne bude prisutan tokom izricanja presude, i oslobađajuću 2016, kao i ovu poslednju u kojoj je osuđen, dočekao je u Beogradu.
Bez komentara vlasti u Srbiji
Osuđujuća presuda Šešelju, osim u danu kada je izrečena, nije izazvala veliku ili bar primerenu pažnju javnosti u Srbiji.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji se svakodnevno, raznim povodima oglašava u javnosti, nije komentarisao presudu o krivici svog „političkog oca“ Vojislava Šešelja. Ratnih devedestih bio je jedan od njegovih najbližih saradnika, sve do 2008. kada je prešao u Srpsku naprednu stranku čiji je sada lider.
Pre dve godine kada je Šešelj oslobođen krivice Vučić je ocenio da je: „od početka to bio nedvosmisleno politički proces”.
Deo javnosti, pa čak i one koja podržava suđenja za ratne zločine takođe ocenjuje niz presuda Haškog tribunala kao političke i kompromisne odluke.
Preinačena odluka da se Šešelj osudi na 10 godina zatvora koje je već “odležao” u Sheveningenu, komentarisana je i kao “spašavanje časti” Tribunala nakon problematične oslobađajuće presude, ali i kao još jedan od dokaza antisrpskih poteza “velikih sila”.
Stručna javnost je podeljena. Od onih koji ističu da je načinjen još jedan presedan kojim se državljanin Srbije osuđuje za vršenje zločina na teritoriji gde nije bilo ratnih dejstava, do stavova da je pravda tek delimično zadovoljena.
I dalje nema reakcija vlasti na zahteve opozicije i pojedinih nevladinih organizacija da se Šešelju oduzme poslanički mandat jer kao osuđeni ratni zločinac po Zakonu o izboru narodnih poslanika više ne može biti poslanik u republičkom parlamentu.
Ukazuje se i da on kao neko ko je proglašen krivim za ratne zločine ne može biti ni član Odbora za kontrolu službi bezbednosti Narodne skupštine Srbije.
U prvom pojavljivanju u Skupštini posle izricanja presude je u svom poznatom maniru zapretio: “Došao sam da vidim da li će mi neko reći da sam ratni zločinac, da mu odmah njušku razbijem“.
Šešelju je u Srbiji, čini se i dalje sve dozvoljeno. Može da se hvali zločinima, sedi u skupštinskoj klupi, učestvuje u rijaliti programima, preti Hrvatima, Albancima, političkim protivnicima u Srbiji i širom sveta.
Ipak, politički oslabljen, ne predstavlja pretnju predsedniku Aleksandru Vučiću. Ali ga podseća na ratne devedesete kada su zajedno crtali granice “velike Srbije”, što bi Vučić najradije da svi kolektivno zaboravimo.
Prateći njegove poruke, veliki broj građana Srbije, svesno ili ne, spreman je da zaboravi zločine koji su se dogodili i na ratištima i u Srbiji a u kojima je svoj trag ostavio Vojislav Šešelj.
