Vlada predvođena premijerom Aleksandrom Vučićem i njegovom Srpskom naprednom strankom (SNS) reagovala je po populističkom receptu, nastojeći da pokaže snažne emocije, ali to na terenu nije donelo željeni učinak
Kafići u gradu Obrenovcu na ušću reke Kolubare u Savu su radili do ponoći, a već u ranim jutarnjim časovima grad je bio pod vodom. Epilog je najmanje 14 mrtvih (prema do sada dostupnim zvaničnim informacijama), uništene kuće, stanovi, farme… Slučaj Obrenovca i još nekih gradova koji su slično prošli pokazuje razornost vodene stihije koja je protutnjala regionom, ali i zabrinjavajući stepen nesposobnosti države i njenih institucija da odgovore na izazov.
Stiče se utisak da su se građani samoorganizovali brže i efikasnije od države. Odmah nakon prvih vesti o katastrofalnim poplavama ljudi su, podržani društvenim mrežama, počeli da prikupljaju pomoć i organizuju dobrovoljce za punjenje džakova sa peskom i utvrđivanje nasipa. “Mislila sam da je moje dete veoma sebično, ali sada daje sve što ima, od igračaka do garderobe”, kaže jedna beogradska službenica.
Država nije mogla da zaustavi poplavni talas jer su padavine bile zaista ekstremne, ali joj se sve oštrije zamera što nije reagovala preventivno i obezbedila blagovremeno izvlačenje stanovništva iz ugroženih područja. To, verovatno nije bilo moguće u potpunosti učiniti u planinskim mestima poput Krupnja, gde su se za samo nekoliko sati rečice pretvorile u nezadrživu bujicu koja je lomila sve pred sobom. Ali, najviše ljudi je stradalo u Obrenovcu koji je u ravnici, a tu je ipak bilo više vremena za upozorenje.
Do sada je izbrojano 27 poginulih, ali se strahuje da to nije konačna cifra. Prema navodima policije, čak 798 ljudi se vode kao nestali, a od tog broja je pronađeno njih 215. Svi se nadaju da je samo reč o nedostatku informacija, da je većina onih za koje se ne zna gde su sklonjena negde kod rodbine i prijatelja i da će u narednim danima biti pronađeni.
Pet dana nakon početka poplava uopšte nije ni bilo zvaničnih podataka ili bar procena o broju nestalih. Tek u sredu, 21. maja se pojavila vest da je nestalo 798, a pronadjeno 215 ljudi. Ukoliko vlasti nisu ranije objavile procene zato što ih uopšte nisu imale, jasno je da je sistem funkcionisao veoma loše i da nije vođena čak ni evidencija o ljudima i njihovim životima. Ukoliko su informacije namerno prikrivane, vlasti će u dogledno vreme morati da se suoče sa posledicama cenzure koju su zavele, naročito ukoliko se obistine sumorna nagađanja o velikom broju poginulih.
Populizam
Vlada predvođena premijerom Vučićem i njegovom Srpskom naprednom strankom (SNS) na krizu je reagovala po populističkom receptu, nastojeći da pokaže snažne emocije, ali konkretan učinak je bio daleko od zadovoljavajućeg. Sistem o kome su Vučić i SNS brinuli u protekle dve godine, koliko su na vlasti, pokazao se nedovoljno funkcionalan i efikasan. Instutucije, čije je funkcionisanje u ovakvim situacijama veoma bitno, su ostale blokirane političkom voljom I željom vladajućeg bloka za promocijom.
Nakon što je postalo jasno da će poplave imati gotovo biblijske razmere i da su životi i imovina desetina hiljada ljudi ugroženi, premijer Vučić je odlučio da reaguje energično, sazvavši sednicu vlade koja je bila direktno prenošena na televiziji. Na toj sednici on je lično donosio odluke i nepoosredno delio naredjenja ministrima i šefovima različitih službi, ne ustručavajući se da sa njima razgovara i povišenim, naredbodavnim tonom. Narednih dana direktno su prenošeni I delovi sednica Republičkog kriznog štaba na kojima je premijer nastupao u sličnom tonu.
U prvom planu je, dakle, bio njegov lični angažman i želja da se, posredstvom medija, stanovništvu stavi do znanja da ceo sistem vlasti čini sve što je u njegovoj moći. Ali, sistem se zapravo nije “video”, a ranije uspostavljena institucionalna rešenja su bila u drugom planu. Reč je, zapravo, o tome da je politika isuviše prepletena sa različitim službama I organizacijama I da se profesionalni angažman I znanje već godinama guraju u drugi plan.
Institucije
Objektivno gledano, razmere poplava su takve da se i nije moglo učiniti mnogo više, bar kada je reč o nastojanjima da se bujice zaustave. Nasipi i kišni odvodi u većini mesta u Srbiji naprosto nisu dizajnirani da izdrže ogromne količine padavina u samo nekoliko dana. Populistički pristup kome se Vučić okrenuo na samom početku krize nije, dakle, bitno uticao na konačan ishod napora vlasti i srpskog društva u celini, ali je pokazao slabosti celog sistema i nesposobnost da se zaštite ljudski životi.
Da su u prvom planu institucije, dakle struka i znanje, a ne politička volja, sasvim je moguće da bi posledice poplava ipak bile manje. Srbija, recimo, ima odličan i veoma precizan zakon koji tačno predvidja korake u ovakvim i sličnim situacijama, kao i mrežu organa i jedinica koje je potrebno angažovati. Ali, sistem nije u punoj meri i blagovremeno proradio. Razloge za to treba pre tražiti u kontinuiranom nastojanju dnevne politike da se meša u sve javne poslove, što nije obeležje samo aktuelne, nego i nekoliko prethodnih vlada.
Srbija, recimo, tokom 2012. Godine nije ni evro uložila u sistem odbrane od poplava, a do tada je godišnje ulagala tek oko 300.000 evra. Jedinice koje treba da obave posao su nedovoljno opremljene, nema dovoljno koordinacije, nedostaje mehanizacija, a urbano planiranje je na veoma niskom nivou. Na samom početku krize se, recimo, dogodilo da ruski specijalci obučeni za ovakve situacije koji su došli da pomognu iz vode spašavaju I neobučene srpske policajce, a ne samo građane.
Uz to, dramatičnu krizu pratila su i politička trvenja. Neka vrsta tihog rata neprekidno se vodi između republičkih vlasti i Kriznog štaba pokrajine Vojvodine, koji je branio levu obalu Save. U Vojvodini je još uvek na vlasti koalicija predvođena Demokratskom strankom (DS), a šef Kriznog štaba je funkcioner te stranke Goran Ješić. Područja koja je branio taj štab su pretrpeli srazmerno manji štetu i gradovi nisu bili poplavljeni, a mediji su veoma retko citirali Ješića.
Posledice
Način na koji su vlasti reagovale na poplave će svakako pomoći učvršćivanju Vučićevog ličnog rejtinga jer će prvi zaključak takozvanog običnog čoveka biti da premijer brine o državi i naciji i da je efikasan. Povišeni ton koji je Vučić primenjuje u komunikaciji sa ministrima i drugim zvaničnicima će takođe biti pozdravljan kao jasan signal da se pojavio političar spreman da preuzme “stvar u svoje ruke”, povuče energične poteze i pomogne narodu.
Otvarajući opštu mobilizaciju u borbi protiv poplava javnom sednicom vlade na kojoj je lično izdavao naređenja i upozoravao koliko je situacija opasna i teška, Vučić je stvorio platformu sa koje može da se brani od kritika da je vlada oklevala i da nije bila sposobna da spreči katastrofu. Na takve kritike može mirno da odgovori da je cela nacija videla kako je on lično komandovao angažovanjem svih raspoloživih resursa.
To bi se u skorijoj budućnosti moglo pokazati kao veoma koristan potez jer ljudi u ugroženim područjima nisu zadovoljni delovanjem vlade. Oni su trenutno zabavljeni spasavanjem života i imovine, a dometi i krajnje posledice poplava još ne ne vide. Za nekoliko nedelja ili meseci stanovništvo koje je ostalo bez kuća i imanja suočiće se sa ogromnim problemima i bedom i očekivaće da ih vlada reši. Budući da ionako oslabljen budžet ne pruža previše mogućnosti, pa je rast nezadovoljstva neminovan.
Za očekivati je, takođe, da će oslabljena opozicija pokušati da iskoristi očigledne slabosti i nesposobnosti vladajuće stranke u praktičnom vršenju vlasti, ali su njeni dometi za sada ograničeni. Osim toga, visok stepen kontrole medija čini da se u javnosti uglavnom ne postavljaju pitanja o organizacionim i drugim slabostima institucija koje treba da reaguju u ovakvim situacijama, kao ni o preteranom uplivu dnevne politike na njihov rad.
