Srbija: Krunisanje predsednika

„Mir i stabilnost“ glavne su poruke donedavnog premijera a sada predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ostalo je još da u to do kraja ubedi državnike u regionu i svetu i tako neometano nastavi da vlada u svojoj stabilokratiji

Posle pet godina na vlasti, od kojih je tri godine proveo na mestu premijera, izbor Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima 2. aprila ove godine svakako je kruna njegove političke karijere. Verovatno svestan toga, on je 31. maja priredio svečano polaganje zakletve koje je mnoge građane Srbije podsetilo na – krunisanje.

Zakletvu je položio sa rukom na, za njega posebno štampanom, Ustavu i što je potpuna novina u odnosu na prethodnike, na Miroslavljevom Jevanđelju. U slobodnom tumačenju to bi valjda trebalo da znači da će osim poštovanja zakona poštovati i srpsku tradiciju, vladarske loze, pravoslavlje i verske relikvije poput ove najdragocenije knjige srpske kulturne baštine.

Potom se, u za ovu priliku posebno asfaltiranoj stazici, odšetao od Narodne skupštine gde je održana inauguracija, do novog radnog mesta, zgrade Predsedništva Srbije. Tamo mu je, što je van dosadašnjih protokola primopredaje predsedničke dužnosti, raportirao načelnik Generalštaba a odlazeći predsednik Tomislav Nikolić, takođe van uobičajene prakse, predao državni pečat.

Okupljenim poklonicima koji su mu sve vreme klicali, očinski je poručio da ih voli i da će „čuvati njihovu decu isto kao što čuva svoju“.

Tako se novokrunisani vođa, samo sat vremena pošto mu je usvojena ostavka na mesto premijera, našao na samom vrhu Srbije sa kojeg će da komanduje vojskom, koordinira sve službe bezbednosti (takođe neuobičajena funkcija koju je obavljao kao premijer a sada i kao predsednik) i kontroliše Vladu i Parlament. Ovo poslednje ne piše u Ustavu Srbije ali sudeći da su baš tako objasnili njegovi najbliži saradnici, nema sumnje da će Vučić relativno sužene dužnosti predsednika proširiti do krajnjih granica svoje moći.

Premijer u službi predsednika

U Skupštini Srbije koalicija koju predvodi stranka Aleksandra Vučića ima ubedljivu većinu, neposrednim glasanjem na predsedničkim izborima izabralo ga je 55,08% građana i sa takvim skorom on bi mogao bezbedno da vlada narednih pet godina.

Spokoj mu remete lokalni izbori za Beograd koji se moraju održati do proleća 2018. godine. U glavnom gradu postoji najozbiljniji otpor njegovoj vlasti. Nerazrešena afera „Savamala“ kada su pre godinu dana nepoznati ljudi pod fantomkama hapsili građane dok je rušen kvart u centru grada, može da ga košta brojnih glasova zbog čega se spekuliše da će istovremeno sa beogradskim raspisati i vanredne parlamentarne izbore. Tako bi treći put u poslednje tri godine tražio od građana da, kako obično voli da kaže, „potvrde poverenje u reformski kurs“ politike koju vodi.

Prvi korak koji mora da uradi kao predsednik je da imenuje novog premijera i oformi „novu“ Vladu. Može da bira između funkcionera svoje Srpske napredne stranke, nekog od koalicionih partnera, među kojima se najviše pominje ime sadašnjeg šefa diplomatije Ivice Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije ili nekog od nestranačkih eksperata kakvih već ima u Vladi.

Pretpostavka je da će izbor premijera naznačiti i odluku hoće li biti novih vanrednih parlamentarnih izbora. Ukoliko to ne bude neko od njegovih stranačkih saradnika, može se očekivati da će Srbija dobiti „privremenog“ šefa Vlade koji će biti potrošen do sledećeg glasanja.

Izvesno je da će budući premijer, iz kojih god redova da bude izabran, biti potpuno u funkciji predsednika Vučića. Način na koji je do sada vladao, donosio odluke, potčinjavao koalicione partnere, eliminisao protivnike i kontrolisao medije pokazuje da Vučić ni u jednom trenutku ne dopušta da bilo ko i bilo šta ugrozi njegovu vlast.

Stub stabilnosti na Balkanu

Sve je učinio da građani Srbije, pa i međunarodni partneri zaborave tamnu stranu njegove biografije. Poslednja funkcija, pre nego što je postao fanatični zagovornik evrointegracija Srbije, je bila na mestu ministra informisanja u vreme režima Slobodana Miloševića.

Bilo je to vreme drakonskih kazni za medije koji nisu sledili politiku Slobodana Miloševića. Za vreme Vučićevog ministrovanja ubijen je jedan od najglasnijih kritičara, novinar Slavko Ćuruviju, u sred dana, tokom bombardovanja, na Uskrs 1999. godine.

Od početka devedesetih, kao najbliži saradnik četničkog vojvode i vođe Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja pozivao je na rat protiv Muslimana/Bošnjaka, Hrvata, Albanaca i iscrtavao granice Velike Srbije.

Dan uoči inauguracije, u poslednjem obraćanju kao premijer Srbije, stajao je pored jedne sasvim drugačije mape Balkana i rekao: „Ovo sam ja crtao, lično, dok su drugi iscrtavali nekakve granice, ja sam se trudio da ucrtavam auto-puteve i železničke koridore".

Ove reči nisu bile otklon prema prošlosti, već preporuka za budućnost upućena nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i funkcionerima u Briselu, kako je on taj, najveći pregalac novog povezivanja zemalja Zapadnog Balkana.

Vučić se nada da će njegovi sagovornici sa Zapada zaboraviti nedavno mešanje u uspostavljanje nove Vlade u susednoj Makedoniji, stalnog podizanja tenzija prema Kosovu a povremeno prema Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Njegov glavni cilj je da sebe uspostavi kao ključnog političara koji može da utiče na stabilnost već decenijama trusnog Balkana.

Poslednji bedem odbrane

“Mir i stabilnost” su reči koje je više puta ponovio pre i posle inauguracije. Mediji koje kontroliše mesecima pišu o neprijateljima koji se sa svih strana spremaju da napadnu Srbiju, o stranim službama koje prave “Veliku Albaniju”, o državnim udarima koje planiraju da sprovedu “domaći izdajnici” i “makedonskom scenariju” koji planira opozicija.

Veliki broj građani isprepadanih tim stalnim pretnjama u Vučiću vide jedini bedem odbrane. Zvaničnici Evropske unije otvoreno govore o Srbiji kao “stubu stabilnosti na Balkanu”. I za njih je Vučić partner sa kojim mogu da pregovaraju, da se dogovore i od kojeg očekuju da će na kraju ispuniti sve zahteve.

A zahtevi Zapada se ukratko svode na stabilnost na Balkanu, koja podrazumeva i neometanu integraciju Kosova u EU i UN. Dokle god je Vučić u tom strateškom cilju kooperativan, on će biti poželjni partner i u Briselu i u Vašingtonu.

Uz nemoćnu i dezorjentisanu srpsku opoziciju, kontrolisane medije, razorene institucije, osiromašene građane iscrpljene tranzicijom kojoj kraja nema, Aleksandar Vučić jedino o čemu treba da vodi računa je kako da očuva svoju stabilokratiju.

Jer, da li je iko od njegovih Zapadnih saveznika primetio da su par stotina metara od Narodne skupštine, u trenutku dok je Vučić izgovarao “mir i stabilnost”, neki civili, navodno redari angažovani za inauguraciju, naočigled policije maltretirali građane koji su protestovali i novinare koji su o tom protestu izveštavali.

Tek nekoliko medija je tu vest prenelo, a samo poneki novinar se usudio da progovori o Vučićevoj “partijskoj policiji” koja već godinama “uvodi red” u Srbiji. Svi ostali za svojim vođom horski ponavljaju: “mir i stabilnost… mir i stabilnost…”.