Beograd © Fotosr52/Shutterstock
Desetine hiljada ljudi u protestu. A vladajući blok i predsednik Vučić, kako stvari sada stoje, još nemaju adekvatan odgovor na proteste. Oni trenutno vode žestoku kampanju sa ciljem da dokažu da su učesnici protesta nasilnici
U realnosti, dakle na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije, jednom nedeljno u mirnom gradjanskom protestu marširaju desetine hiljada ljudi koji traže smenu vlasti, više demokratije, ukidanje partokratije i jačanje pravne države. U vodećim medijima i izjavama funkcionera vladajućeg bloka koje prenose ti mediji reč je o šačici nasilnika koji mrze Srbiju i njenog predsednika Aleksandra Vučića i spremni su na svaku vrstu izdaje i podmetanja. Te dve krajnosti iz dana u dan rastu jedna pored druge, dramatično podižući napetost u društvu koja bi, ukoliko se ovako nastavi, u jednom trenutku mogla da preraste i u nasilje.
Do sada su, sa manje ili više uspeha, počeli protesti u više od 50 gradova i mesta u Srbiji, a ima naznaka da će se taj broj i dalje uvećavati. Prošle subote u Beogradu, u kome se protesti održavaju već osam nedelja, bilo je do sada najviše protivnika vlasti. U velikoj, gusto zbijenoj koloni centralnim gradskim ulicama prošetale su desetina hiljada ljudi (nezvanične procene govore o oko 50.000). Hiljade ljudi okupile su se i u Kragujevcu, Novom Sadu i drugim gradovima, a izveštaji o tim skupovima imali su snažan odjek na sve popularnijim i sve uticajnijim društvenim mrežama. U opozicionim strankama i gradjanskim pokretima procenjuju da će se povećati ne samo broj gradova i opština u kojima se demonstrira, nego i broj učesnika u protestima.
Vlastima bliski tabloidi preneli su da je na protestu u Beogradu bilo tek 1.500 ljudi, iako praktično svaka fotografija objavljena na društvenim mrežama i u malobrojnim medijima koji nisu pod odlučujućim uplivom vlasti govori sasvim drugačije. Ovakvi izveštaji samo podstiču nezadovoljstvo i, u krajnjoj instanci, utiču na neprekidno uvećavanje protesta protiv aktuelnih vlasti. Jer, opšti je utisak da jezgro učesnika u protestu u Beogradu čine ogorčeni pripadnici srednje klase, profesori, studenti i umetnici, dakle mahom obrazovan svet koji raspolaže znanjem i tehničkim mogućnostima da dodje do objektivne informacije.
Vladajući blok i predsednik Vučić, kako stvari sada stoje, još nemaju adekvatan odgovor na proteste. Oni trenutno vode žestoku kampanju sa ciljem da dokažu da su učesnici protesta nasilnici. Policija je uhapsila mladiće koji su na protestu u Beogradu prošlog vikenda nosili maketu vešala, a zvaničnici i vlastima bliski mediji kažu da je to krunski dokaz za tvrdnju da je nezadovoljstvo na ulicama zasnovano na mržnji i nasilju i da je cela opozicija takva. Slučaj još nije do kraja istražen, ali je jasno da je reč o pokušaju spina budući da "instalacije" poput makete vešala nisu retke na protestima, da same po sebi ne znače da neko zaista namerava nekoga da obesi, niti da obavezno odražavaju opšti stav učesnika i organizatora protesta.
Kampanja
Kampanja o navodnoj sklonosti nasilju opozicije i učesnika protesta ima ograničene domete i verovatno daje rezultate kod već ubedjenih pristalica vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) koji "blanko" veruju medijima. Kod oponenata vlasti, medjutim, izaziva dodatnu zabrinutost i strah od daljeg produbljivanja podela unutar društva, a u opozicionim strankama podstiče uverenje da dijalog sa vlastima nije moguć. Opozicija se u takvim okolnostima okreće nastojanjima da zbije redove i da se poveže, nadajući se da će u jednom tenutku dobiti podršku Brisela i Vašingtona. Izvesno je da su sastanci predstavnika različitih opozicionih partija sve češći, a ima i pokušaja da se uspostavi dijalog i saradnja sa gradjanskim pokretima i nevladinim sektorom koji snažno participiraju u protestima.
Vučić je ranije pominjao raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora polazeći od procene da bi vladajući blok odneo pobedu jer kontroliše ključne institucije i najuticajnije medije i ima pristup praktično svim finansijskim resursima u zemlji. Ali, sa tom idejom već kasni, a ima razloga i za strahovanje da bi ona mogla da bude potencijalno rizičan korak, kako zbog odnosa u regionu, tako i zbog prilika na domaćoj političkoj sceni. Prvi razlog zbog koga je oklevao sa izborima je očekivani nastavak pregovora o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Brisel i Vašington traže da se pregovarački proces što pre nastavi i okonča, a ukoliko bi Srbija raspisala vanredne izbore i ušla u pripreme za njih, ozbiljnog pomaka u tom procesu ne bi bilo pre sezone letnjih godišnjih odmora, a možda ni do jeseni.
Drugi razlog za oklevanje sa raspisivanjem vanrednih izbora je činjenica da otpor oponenata na srpskoj političkoj sceni raste i da, bar za sada, nema naznaka da bi eventualno raspisivanje izbora moglo da zaustavi proteste. Naprotiv, opozicione stranke, gradjanski pokreti i drugi oponenti koji sada demonstriraju ulicama Beograda i drugih gradova mogli bi da budu dodatno motivisani da pojačaju otpor tokom predizborne kampanje. Otuda je jasno da bi, bez obzira na to da li će se opozicione stranke uključiti u izborni proces ili će ga, kako najavljuju, bojkotovati, njihova pozicija mogla u kampanji da bude snažnija nego na prošlim izborima.
S obzirom na okolnosti, Vučiću bi verovatno najviše odgovaralo da se pregovori sa Kosovom nastave i da ne bude vanrednih izbora. Istina, on u tim pregovorima mora da učini veoma krupne i neprijatne ustupke, ali vladajući blok ima gotovo dvotrećinsku većinu u srpskom parlamentu i u slučaju da načini pomake u pregovorima dobio bi snažniju podršku Brisela i Vašingtona. To bi moglo da bude dovoljno da se Vučić održi na vlasti do isteka mandata sadašnjeg saziva parlamenta i da, uz pojačanu finansijsku podršku Zapada, načini korake koji bi poboljšali socijalne i ekonomske prilike u zemlji. Nema, medjutim, garancija da bi i nakon dogovora sa Kosovom ta podrška dugo ostala snažna.
Bojkot
Brisel i Vašington se (istina sa manje entuzijazma nego ranije) uzdaju u to da će Vučić biti u stanju da normalizuje odnose sa Kosovom. O tome svedoči i činjenica da je apel srpskog predsednika naišao na razumevanje budući da i Evropska unija (EU) i SAD pojačavaju nastojanja da utiču na kosovske vlasti da ukinu sporne takse na srpsku robu. Ali, za sada nema garancija da će taj problem uskoro biti rešen, kao ni garancija da će Vučiću, u zamenu za konstruktivan stav u odnosu na Kosovo, biti omogućeno da bez većih problema nastavi snažan pritisak na opoziciju i učvršćivanje sistema vlasti zasnovanog na njegovom ličnom autoritetu a ne na kredibilitetu institucija.
Slabo organizovani i lišeni finansijske i druge podrške, srpske opozicione stranke i gradjanski pokreti se ne pripremaju za brzu izbornu pobedu nego za dugi otpor vlastima. Dobro obavešteni izvori kažu da su vodeće opozicione stranke već duboko zagazile u dogovore o bojkotu izbora. Te stranke procenjuju da Vučić neće pristati na njihove zahteve koji se odnose na izborne uslove, uključujući i otvorenost medija za sve političke aktere. One smatraju da bi izlazak na izbore pod nepromenjenim uslovima doneo ponižavanje i debakl i da će u političkom smislu više da dobiju ukoliko prepuste Vučiću i vladajućem bloku da sami pod svojim uslovima organizuju izborni proces.
Trenutno najjače opozicione stanke računaju i sa tim da će na izbore izaći opozicione partije poput ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS) ili Liberalno demokratske partije (LDP) i još nekoliko manjih stranaka i da će to biti iskorišteno kao dokaz da su u izbornom procesu ipak zastupljene različite političke opcije. Izvori u opozicionim partijama kažu da u potpunosti razumeju da bi bojkot mogao da znači odsustvo svake kontrole izbornog procesa i da vladajući blok, shodno tome, može da bez problema manipuliše brojem izašlih glasača kao i konačnim izbornim rezultatima, ali da opozicioni lideri unapred kalkulišu sa time.
Opozicija se, takodje, nada da će značajan deo domaće javnosti i medjunarodnu zajednicu uspeti da uveri da izbori u kojima ne učestvuju ključne opozicione partije ne mogu da imaju pun legitimitet. Pri tome se verovatno polazi od procene da bi Brisel i Vašington eventualno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora mogli da protumače kao odlaganje rešenja za Kosovo, što bi dodatno otežalo poziciju Vučića i vladajućeg bloka u celini. Za bojkot izbora zalaže se i većina gradjanskih pokreta i nevladinih organizacija koji u održavanju i širenju protesta imaju značajan udeo i koji bi verovatno kritikovali opoziciju ukoliko bi učestvovala na izborima pod nepravednim uslovima.
