Protesti u Srbiji na prekretnici

Čarobnog štapića i brzog rešenja nema pa slogan "nije gotovo, tek smo počeli", istaknut prošlog vikenda na protestima u Beogradu, zvuči kao dobar opis situacije

Tokom prošlog vikenda masovni protesti protiv vlasti u Beogradu i još najmanje 80 gradova i opština u Srbiji po prvi put su obeleženi incidentima i sukobima sa policijom. Istovremeno, takodje po prvi put, proteste su vodili lideri srpske opozicije. Oni, a ne glumci, pisci, novinari i javne ličnosti koji su do sada imali glavnu reč, su činili većinu govornika na protestima održanim u subotu i nedelju. Izvesno je da je medju njima u prvom planu bio lider nacionalistički orijentisanih Dveri Boško Obradović. On je, zapravo, iskoristio relativnu uzdržanost ostalih lidera, pokazavši najviše odlučnosti i spremnosti da rizikuje.
Utisak je da su glavninu demonstranata koji su u prošlu subotu upali u zgradu Radio televizije Srbije (RTS, javni servis) činile pristalice Dveri a Obradović je bio medju prvima. Sutradan, u nedelju, Obradović je imao istaknutu ulogu u protestima oko zgrade Predsedništva Srbije. Pristalice opozicije opkolile su tu zgradu u vreme kada je predsednik Aleksandar Vučić unutra držao konferenciju za novinare na kojoj je lidere opozicije optužio da su mirne demonstracije upadom u zgradu RTS-a pretvorili u nasilne. Upad u zgradu jeste bio nasilan, ali nije bilo ozbiljnije povredjenih a policija je, uz usputno koškanje, izgurala demonstrante napolje, uhapsivši nekoliko ljudi, uključujući i gimnazijalca Pavla Cvejića.
Incidenti su, delom zahvaljujući i snažnoj kampanji koju su vlasti povele protiv opozicionih prvaka, izazvali veliku pažnju javnosti. Učestale su tvrdnje da je Obradović postao pravi lider opozicije i da "preuzima komandu". Tome su doprineli i Vučić i drugi predstavnici vlasti koji su o njemu počeli da govore kao o fašisti. Vladajući blok je kampanju pokrenuo sa ciljem da pokaže kako su protesti golo nasilje u kome vodeću ulogu imaju ultradesničari i fašisti, a opozicioni lideri nasilnici a ne ljudi koji se služe demokratskim sredstvima. Ali, već sama činjenica da se protiv lidera Dveri vodi oštra kampanja doprinela je rastu njegove popularnosti, naročito medju desno orijentisanim pristalicama opozicije.
Proevropski i liberalno orijentisani intelektualci i gradjani sa podozrenjem gledaju na "uspon" Obradovića, strahujući od mogućeg velikog upliva ultradesnice na opozicioni pokret. Mnogi od njih ne žele da dolaze na proteste na kojima Obradović govori, čemu se verovatno može i pripisati činjenica da je na demonstracijama oko zgrade RTS-a i Predsedništva bilo manje ljudi nego što se do sada okupljalo na protestima koji se redovno održavaju subotom uveče u centru Beograda već gotovo četiri meseca. Ukoliko se taj trend nastavi, opozicioni lideri će imati razloga za zabrinutost.
Desnica
Jedan od razloga za naglašeno prisustvo Dveri i Obradovića u javnom diskursu je činjenica da radikalno orijentisani političari dosta dobro funkcionišu u vanrednim okolnostima, poput uličnih protesta. Sam Obradović je mlad političar sposoban da govori jasno i ubedljivo, ali uprkos tome što je postao "veoma vidljiv" lider u bloku opozicionih stranaka, malo je verovatno da može zaista da preuzme vodeću ulogu u pokretu koji želi da smeni vladajući blok. Druge partije, poput Demokratske stranke (DS) Zorana Lutovca, bloka oko jednog od lidera Saveza za Srbiju (SzS) Dragan Djilasa ili Narodne stranke (NS) Vuka Jeremića, imaju više pristalica i bolje veze sa važnim medjunarodnim centrima moći pa, naročito na duži rok, mogu da se nose sa Obradovićem.
Opozicione stranke su, naravno, potpuno svesne da medju njima postoje ozbiljne političke razlike koje smetaju njihovim biračima i da teško mogu da se dogovore o jedinstvenoj političkoj platformi. Otuda dalje insistiraju na stavu da im je cilj da prinude vlasti da pristanu na ravnopravne uslove za izbore i da im omoguće pristup mejn strim medijima, izbegavajući bilo kakav javni razgovor o drugim političkim ciljevima. Jasno je da, ako i kada dodje do izbora pod uslovima koje traži opozicija, ipak ne bi trebalo računati na jedinstvenu opozicionu listu i da će stranke iz tog bloka da formiraju saveze zasnovane na ideološkoj i političkoj bliskosti.
Raslojavanje po "ideološkoj liniji" je, zapravo, već počelo i naročito je vidljivo u sve oštrijim javnim kritikama naglašene uloge Dveri i Obradovića u opozicionom pokretu. Partije proevropske orijentacije unutar SzS o tome već sada moraju da vode računa ukoliko ne žele da se nastavi osipanje broja njihovih pristalica. One ipak ne planiraju ubrzani "razlaz", smatrajući da bi na taj način samo ojačali poziciju vladajućeg bloka i Vučića i da bi postale mnogo lakši politički plen. Zato treba očekivati da, sve dok se ne uključe u predizbornu trku, opozicione stranke ostanu pod "kišobranom" SzS, bloka koji su formirali sa ciljem da iznude fer uslove za demokratske izbore u Srbiji.
Nemoguće je, takodje, ignorisati činjenicu da je većinsko biračko telo u Srbiji nacionalistički i desno orijentisano i da vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) ne može biti poražena sve dok neko ne počne da privlači njene birače. Na taj deo biračkog tela računaju Dveri, ali i Jeremićeva NS, koja pripada desnici. DS, koja nastoji da zauzme poziciju na levom centru, takodje priželjkuje deo glasova umerenih nacionalista trenutno opredeljenih za SNS. Liberalno i proevropski orijentisani pokreti i stranke, koji su najglasniji protivnici saradnje sa ultranacionalistima, mogu da animiraju razočarane i pasivizirane birače iz srednjeg, obrazovanijeg sloja stanovništva, ali ne i sadašnje pristalice vladajućeg bloka.
Zamor
Jasno je, dakle, da opozicione stranke imaju potrebu za nekom vrstom "koegzistencije" i da će još neko vreme pažljivo nastojati da je održavaju, javno priznajući da postoje velike političke razlike, ali da ih sve povezuje interes za fer i poštenim demokratskim izborima i smenom autokratskih vlasti koje guše slobodu govora i ukidaju vladavinu prava. Gradjanski pokreti i organizacije koje igraju važnu ulogu u protestima nisu oduševljeni takvim pristupom pa će trebati zaista mnogo truda i razumevanja da održe prilično visok stepen saradnje sa opozicijom koji je do sada postojao. Ukoliko u tome ne uspeju, protesti bi mogli da počnu ubrzano da se osipaju.
Ključna odgovornost sad je na opozicionim liderima koji su od prošlog vikenda praktično preuzeli vodeću ulogu u pokretu protiv vladajućeg bloka. Promena se dogodila u trenutku kada su protesti počeli postepeno da zapadaju u krizu. Već tri meseca se, iz nedelje u nedelju, u Beogradu i drugim gradovima ponavljaju iste protestne šetnje koje su počele da prelaze u neku vrstu rutine. Neophodni su novi podsticaji, jasno definisana politička platforma i jasan i sprovodiv plan delovanja. Prošlonedeljno "opkoljavanje" zgrada RTS-a i Predsedništva jeste novi momenat, ali samo po sebi nije ni plan ni politička platforma.
U pripremama pomenutih akcija nije, izgleda, bilo ozbiljnijih promišljanja o ciljevima i dometima, a zahtevi koje su postavljani vlastima su se menjali nekoliko puta. RTS je, kako je najavljeno, blokirana sa idejom da blokada traje dok se ne omogući da predstavnici protesta govore u centralnoj emisiji vesti ali taj zahtev, sasvim očekivano, nije uslišen. Zgrada Predsedništva je blokirana sa idejom da se Vučić prinudi da podnese ostavku što je on, očekivano, potpuno ignorisao. Demonstranti su zatim otišli do sedišta gradske policije tražeći da budu oslobodjeni učesnici protesta koji su prethodno uhapšeni, ali su u večernjim časovima obustavili blokadu te zgrade i razišli se, a zahtevi im nisu ispunjeni.
To pokazuje da opozicija i dalje deluje ad-hok, onako kako se lideri opozicionih stranka i organizatori protesta dogovore u datom trenutku. Nema jasnog plana akcije, a utisak je da još ne postoji jasno definisano "čvrsto jezgro" vođstva protesta koje bi detaljnije planiralo akcije, pravilo realnije procene i za odredjeni dan ili odredjenu akciju postavljalo konkretne i sprovodive ciljeve. Eventualno ispunjavanje maksimalističkih zahteva poput onog o ostavci Vučića ili otvaranju prostora za opoziciju na RTS-u moguće je samo kao neka vrsta završnog čina pada sadašnjeg vladajućeg bloka, što nije realno očekivati. Čarobnog štapića i brzog rešenja nema, pa slogan "nije gotovo, tek smo počeli", istaknut prošlog vikenda na protestima u Boegradu, zvuči kao dobar opis situacije.