Beograd (Fotosr52 /Shutterstock)
Reč je, zapravo, o nekoj vrsti pobune nezadovoljnih društvenih grupa, a naročito srednje klase. Oni teže jačanju pravne sigurnosti i ukidanju "partokratije" i masovnim dolaskom na proteste pokazuju želju i spremnost za promene
Svake subote uveče hiljade ljudi, uprkos hladnoći i snegu, maršira kroz centar Beograda u protestu protiv vladajućeg bloka i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Reč je, zapravo, o nekoj vrsti pobune nezadovoljnih društvenih grupa, a naročito srednje klase, odnosno obrazovanijeg dela gradskog stanovništva snažno opredeljenog za evropske vrednosti i ulazak Srbije u Evropsku uniju (EU). Nema (vidljive) čvrste organizacije, nema organizovanog dolaska građana iz drugih mesta, a vodeći mediji praktično prećutkuju proteste. Protivnici vlasti okupljaju se mahom spontano, o protestima se dobrim delom informišu na društvenim mrežama, a parole i slogane osmišljavaju sami.
Ti slojevi stanovništva su naročito marginalizovani nakon dolaska na vlast Vučića i njegove Srpske napredne stranke (SNS) pre osam godina. Oni teže jačanju pravne sigurnosti i ukidanju "partokratije" i masovnim dolaskom na proteste pokazuju želju i spremnost za promene. Do sada je organizovano pet protesta, a svaki sledeći je bio masovniji od prethodnog. Jedan od razloga za ubrzano narastanje pobune su veoma oštre i uvredljive reakcije vlasti na demonstracije. "Došli ste u ovolikom broju na poziv Aleksandra Vučića", rekao je na jednom od protestnih okupljanja glumac Branislav Trifunović, sugerišući da je uvredljiv način na koji vlasti govore o učesnicima protesta motivisao veliki broj ljudi da izađu na ulice.
Vučić je na samom početku protesta rekao da neće udovoljiti zahtevima demonstranata pa makar ih na ulice izašlo pet miliona, što je podstaklo njegove oponente da osmisle slogan "Jedan od pet miliona" ispisan na transparentima i bedževima koje nose učesnici protesta. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je lično na konferenciji za novinare ubeđivao srpsku javnost da prema policijskim podacima u demonstracijama učestvuje tek 3.500 ljudi. Budući da su ulice u centru grada redovno zakrčene demonstrantima i da fotografije i video snimci govore o masi ljudi u protestnoj šetnji, obraćanje ministra je dočekano sa nezadovoljstvom, a oponenti ga tumače kao "znak panike" u vladajućim krugovima.
Pošto se i u praksi pokazalo da ovakav pristup redovno donosi povećanje broja učesnika protesta, nastojanja da se demonstracije obeshrabre tako što će biti predstavljene kao hir "šačice nezadovoljnika" kojima manipuliše opozicija (a verovatno i neke strane službe) su utihnula. Ali, učesnici demonstracija i dalje trpe oštre kritike u mejnstrim medijima, bez mogućnosti da se i oni oglase u tim medijima, da se brane i iznesu svoje stavove. O samim demonstracijama se objavljuju mahom šture informacije plasirane u odmaklim minutima emisija vesti i na unutrašnjim stranicama listova.
Pritisak
Želeći da predupredi svaki rizik, Vučić je brzo od stava da neće reagovati ni da na ulicama bude pet miliona građana, preko pokušaja minimalizovanja broja okupljenih, stigao do nastojanja da proteste svede na zahtev za izbore. “Mene interesuje legitimnost. Imamo legalitet, ali ako neko sumnja u legitimitet – nema problema, ja sam uvek spreman da to proverimo“, rekao je on u jednom obraćanju tokom novogodišnjih praznika. "Ako vlast treba da bira, njoj se sigurno više isplati da izbori budu danas, nego za šest meseci, kada bi opoziciono delovanje na krilima protesta ojačalo, tako da je logično i to što radi opozicija i to što vlast najavljuje izbore, a da li će ih biti - videćemo", kaže politički analitičar Dragomir Anđelković.
Umesto prebrojavanja demonstranata i pokušaja da dokažu da ih je veoma malo, vladajući krugovi su se, dakle, opredelili za tvrdnje da je reč o političkim skupovima koje organizuju opozicione stranke, uz optužbe da su to lopovi koji su, u vreme dok su bili na vlasti, opljačkali Srbiju. Opozicija na takva nastojanja, kao ni na tvrdnje da je "lopovska", nema priliku da odgovori u mejnstrim medijima koji opširno prenose stavove vlasti. Iako opozicija ne pominje zahteve za izborima, vlasti tvrde da učesnici protesta zapravo traže nove izbore, a neformalno se najavljuje da bi oni mogli da budu organizovani već na proleće.
Jedna od glavnih teza predstavnika vlasti je da mogu da razgovaraju sa građanima, ali ne i sa opozicijom, čime se implicira stav da oni koji su opozicija nisu istovremeno i građani i negiraju osnovni postulati demokratskog društva. Iz toga se može zaključiti da su se opredelile da se protestima suprotstave vanrednim parlamentarnim izborima, za kojima inače ne postoji realna potreba jer je vladajuća većina veoma stabilna, i da pri tome naprave podelu između gradjana i opozicionih stranaka.
Izbori i izborna kampanja su teren na kome je vladajući blok suveren budući da kontroliše organe javne vlasti, da ima veliki upliv na najuticajnije medije u zemlji, da raspolaže novcem za kampanju i da bez ustručavanja i obilato koristi državne resurse za političku promociju. Izbori će neminovno u prvi plan morati da izbace opozicione partije, čime bi se stvorio širok prostor za razvodnjavanje narastajućeg nezadovoljstva kroz podsticanje neslaganja među heterogenim političkim i drugim grupacijama i organizacijama koje otvoreno ili posredno podržavaju proteste i učestvuju u njima. Spontanost, koja i dalje snažno karakteriše proteste, očigledno je ozbiljan protivnik primarno populističke vlasti zasnovane na autoritetu lidera i vladajuće stranke i marginalizaciji vladavine prava.
Ostaje, međutim, činjenica da u onim delovima društva koji, po prirodi stvari, treba da daju veliki doprinos napretku i razvoju, definitivno i nepovratno raste nezadovoljstvo koje neće tek tako nestati ni nakon eventualnih izbora. Ti slojevi će, ukoliko sadašnja opozicija ne pokaže zrelost i spremnost da se bolje organizuje i čvršće poveže u front protiv populističke vlasti sklone autoritarizmu, svakako tražiti neke druge modele za kanalisanje otpora. Vlasti, dakle, mogu organizovanjem izbora da dobiju u vremenu, ali ne i da u potpunosti "pacifikuju" srednji sloj koji počinje da se budi.
Izbori
Građanski protesti su jedan do najvažnijih aduta koji oponenti vlasti trenutno drže u rukama. Do sada su organizovani u pet navrata. Prvi put okupilo se nekoliko hiljada ljudi. Druge subote došlo je dvostruko više, a treći i četvrti put je na ulicama Beograda već bilo nekoliko desetina hiljada demonstranata. Peti protest, održan 5. januara ove godine, okupio je do 10 hiljada građana, ali treba imati u vidu da je dan bio veoma hladan i da su u toku novogodišnji i božićni praznici, što znači da je dosta ljudi otputovalo. Tog dana su po prvi put organizovani protesti i u Nišu, Kragujevcu i još nekoliko gradova.
Protesti su prvobitno inicirani napadom na lidera Levice Srbije i jednog od osnivača Saveza za Srbiju (SZS, trenutno najjači opozicioni blok u Srbiji) Borka Stefanovića i još dvojicu aktivista, koji se desio 23. novembra prošle godine u Kruševcu. Od tada se organizuju pod geslom “Protiv nasilja – stop krvavim košuljama“ jer je Stefanović udaren metalnom šipkom u glavu i obilno je krvario pa mu je i košulja bila krvava, a slogan “Jedan od pet miliona” dodat je nakon već pomenute Vučićeve izjave da neće prihvatiti zahteve demonstranata čak i ako bi ih se okupilo pet miliona. Predstavnici opozicije dolaze na proteste, ali su izmešani sa demonstrantima i ne drže govore. Umesto njih, u prvom planu su glumci, intelektualci i mladi aktivisti.
Ali, takvo stanje ne može potrajati dugo, naročito ukoliko se vlasti zaista opredele da na proleće raspišu vanredne izbore. Opozicija zna da vladajući blok ima preimućstvo u kampanji i na izborima, pa će morati da se opredeljuje između dve osnovne varijante - bojkota izbora i izlaska na izbore pod uslovima za koje unapred zna da su za nju krajnje nepovoljni i da bi pobeda bila ravna političkom čudu. I za jednu i za drugu varijantu potrebno je osmišljavanje široke političke platforme, stvaranje čvrste i dobro povezane organizacije na teritoriji cele zemlje i održavanje "političke temperature" kroz proteste koji artikulišu nezadovoljstvo protivnika vlasti.
Čvrstog dogovora za sada nema, ali je izvesno da se, po prvi put nakon dolaska na vlast Vučića i njegove SNS, otvara prostor za neku ozbiljniju političku akciju. Prva prepreka koju opozicija treba da pređe je dogovor o tome da li će se ključne opozicione stranke uključiti u izborni proces ili će aktivno bojkotovati izbore. Nijedna od te dve mogućnosti nije naročito povoljna za oslabljenu opoziciju, ali trećeg izbora naprosto nema.
