Neuspeh odlučujuće 8. runda pregovora o Kosovu prvi je trežak poraz novih srpskih vlasti. Očekivanja da bi Srbija, kada je reč o sudskim i policijskim ovlašćenjima koja traži za srpske opštine na Kosovu, mogla dobije neke ustupke pokazala su se nerealnim.
Neuspeh odlučujuće 8. runda pregovora o Kosovu prvi je trežak poraz novih srpskih vlasti predvođenih Srpskom naprednom strankom (SNS). Očekivanja te stranke i njenog lidera Aleksandra Vučića da bi Srbija, kada je reč o sudskim i policijskim ovlašćenjima koja traži za srpske opštine na Kosovu, mogla dobije neke ustupke pokazala su se nerealnim. Priština na takve ustupke nije bila spremna, a ni Brisel ni Vašington nisu želeli da je pritiskaju.
Novih sastanaka, kako je rekla posrednica Evropske unije (EU) Ketrin Ešton, neće biti. Jedino moguće rešenje je da se pregovarači, po povratku kući, konsultuju sa svojim saradnicima i u narednih nekoliko dana jave Briselu da li su i šta promenili u stavovima. U praksi to znači da stav eventualno može da promeni Beograd, kome neuspeh pregovora donosi usporavanje evrointegracija, dok Priština nije pod takvom vrstom presije.
Ako Beograd ne promeni stav i ostane uporan u zahtevu da Zajednica srpskih opština na Kosovu, na čijem formiranju insistira, dobije izvršna ovlašćenja u upravljanju policijom i sudovima, stanje na terenu će ostati „zamrznuto“. Ni takvo rešenje Srbiji ne odgovara jer je u minulih 13 godina neprekidno gubila deo po deo uticaja na Kosovu. Pošto će Beograd nakon neuspeha najnovije runde pregovora imati manje saveznika i manje razumevanja nego pšto je imao do sada, realno je očekivati da će se takav trend nastaviti.
Vučić, koji je najglasniji zagovornik evrointegracija u SNS-a, se sada nalazi u naročito teškom položaju. Protivnici evrointegracija, koji imaju snažan uticaj i u samoj SNS, su nakon neuspeha najnovije runde pregovora u Briselu ojačali i pokušavaju da pokrenu opsežnu kampanju. Vučić može da u narednih nekoliko nedelja pokuša da slomi otpore kod kuće i iznudi pristanak na dogovor sa Prištinom pod uslovima koji su na stolu, ali će to dovesti do turbulencija unutar vladajućeg bloka.
Uprošteno rečeno, vladajući srpski blok, kada je reč o primeni sporazuma o Kosovu, se suočava sa problemom sa kojim bi se, recimo, suočio mehaničar koji na šasiju domaćeg „Juga 55“ treba da montira motor i haubu „Mercedesa“ od 2.000 kubika. Trebaće zaista puno vremena i napora da se lokalno srpsko stanovništvo na severu Kosova, kao i radikalno raspoloženi biraču u samoj Srbiji, prilagode novim okolnostima i prihvate da Priština ima jasne ingerencije i u srpskim opštinama.
Beograd, zapravo, i nema na raspolaganju nijedno drugo istorijski održivo rešenje osim prihvatanje predloga EU koji podrazumevaju oduzimanje izvršnih i zakonodavnih ovlašćenja od srpskih opština na Kosovu i njihovo prenošenje na vlasti u Prištini. Jer, ako Srbija nastavi da odbija da se saglasi sa planom o normalizaciji odnosa, Priština, Brisel i Vašington imaju na raspolaganju mehanizme da u narednim mesecima i godinama samo realizuju ono što su zacrtali, što Vučić verovatno razume.
Srbija tada ne bi dobila ništa, a izgubila bi dosta. Kao zemlja koja je odbila da sarađuje na rešavanju važnog regionalnog problema, ne bi mogla da računa na skoriji ulazak u EU, a o uticaju na prilike na Kosovu se više ne bi moglo ni govoriti. Saveznika koji bi joj pomogli da realizuje ciljeve na Kosovu nema. Rusija je tako nešto uvek obećavala, ali nije mogla da realizuje. Da jeste, Slobodan Milošević bi verovatno još bio na vlasti u Srbiji.
Rusi su i ovoga puta pokušali da neposredno utiču na stanje na terenu tako što je ambasador Aleksandar Čepurin dva dana uoči pregovora u Briselu otišao u Kosovsku Mitrovicu (sedište velike srpske enklave na severu Kosova), gde je naglasio da je Rezolucija 1244 jedini dokument o Kosovu i da taj dokument treba poštovati. Lokalni lideri i stanovništvo dočekali su ga ovacijama.
Sličnu stvar, samo na bitno drugačijem nivou, Rusi su izveli 1999. godine, nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma o ulasko NATO snaga na Kosovo. Tada su njihove jedinice iz sastava mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini protutnjale kroz Srbiji i pre NATO trupa preuzele aerodrom u Prištini. Dočekane su ovacijama i cvećem, ali nisu mogle da kontrolišu ništa osim aerodroma i na kraju su se povukle.
I u jednom i u drugom slučaju Rusija je, zapravo, slala signal srpskom stanovništvu Kosova za koje s pravom veruje da gaji ljubav prema njoj. U slučaju dolaska ruskih trupa, postojala je i puna podrška tadašnjih vlasti koje su omogućile prolazak ruskih kamiona i tenkova, kao i predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Danas, kada se vlasti u Srbiji nalazi pred teškim izborom da realizuje plan koji, zapravo, znači priznavanje ingerencija kosovskih vlasti na teritoriji celog Kosova, podrška nije tako jedinstvena.
Epizoda sa nastupom ruskog ambasadora u Kosovskoj Mitrovici zapravo pokazuje ogroman značaj međunarodnog faktora u nastojanjima da se reši kosovska kriza. Po prvi put otkako je, pre gotovo 100 godina, preuzela kontrolu nad Kosovom, Srbija se nalazi u sutuaciji da mora da se i formalno odrekne te kontrole. Učvršćuje se nova država koja do sada nije postojala, a Srbija mora da prihvati pravila igre koja nameću kreatori sporazuma, odnosno zemlje od kojih je izgubila rat 1999. godine.
Rusija se, pak, našla u situaciji da počne da gubi značajan deo uticaja koji je do sada imala u regionu, pa igra na kartu bratske ljubav srpskog stanovništva. Naravno, tu su i neposredne veze sa stranačkim establišmentima, uključujući i SNS, ali ti centri pokazuju sklonost da se okrenu Briselu, bez čije pomoći Srbija ne može da se održi. Rusiju mnogi vole, ali je ona od Srbije geografski odvojena najpre zemljama koje su člavice EU i NATO, a zatim i zemljama koje su neposredni ruski susedi.
Vučić, dakle, ne može sa odobravanjem gleda na akcije koje praktično vode ka ohrabrivanju lokalnog srpskog stanovništva da se usprotivi potpisivanju dogovora sa Prištinom jer politički teren za potpisivanje sporazuma sa Prištinom nije pripremljen. Lavovski deo pristalica SNS-a čina nacionalisti, neskloni popuštanju pred zahtevima Brisela i Vašingtona. Rusko podsećanje na Rezoluciju 1244 u tom kontekstu svakako nije od pomoći.
