Spoljni faktor srpske unutrašnje politike

Odnos prema Briselu i Vašingtonu sa jedne i Moskvi sa druge strane prvo i najvažnije „otvoreno pitanje“ između dvojice vodećih srpskih političara. Dok Tomislav Nikolić u javnim nastupima dosta pažnje i vremena posvećuje odnosu sa Rusijom i kontaktima sa ruskim zvaničnicima, Aleksandar Vučić je usresređen na saradnju sa Briselom i Vašingtonom

Nisam obavešten o toj poseti – tako je u intervjuu srpskom javnom servisu (RTS) glasio prvi, očigledno spontani odgovor srpskog premijera Aleksandra Vučić na novinarsko pitanje o nedavnoj poseti predsednika Srbije Tomislava Nikolića u Vatikanu. Ova opaska je jedan u nizu „detalja“ koji daju na važnosti učestalim spekulacijama o udaljavanju premijera i predsednika. Nema otvorenih javnih neslaganja, ali je jasno da postoje razlike i u odnosu na krupna politička pitanja.

Vučićeva dominacija je apsolutna i Nikolić u ovom trenutku ne može da mu se nametne. To se potvrdilo i na prošlonedeljnoj sednici Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) na kojoj je Nikolićev sin Radomir, koji je predsednik Izvršnog odbora stranke, pokušao da nametne raspravu o srpskoj međunarodnoj politici Srbije. Predlog nije ni razmatran, a nastup Nikolićevog sina je u medijima bliskim vlastima okarakterisan kao pokušaj stvaranja stranačkih frakcija.

Upravo je odnos prema Briselu i Vašingtonu sa jedne i Moskvi sa druge strane prvo i najvažnije „otvoreno pitanje“ između dvojice vodećih srpskih političara. Dok Nikolić u javnim nastupima dosta pažnje i vremena posvećuje odnosu sa Rusijom i kontaktima sa ruskim zvaničnicima, Vučić je usresređen na saradnju sa Briselom i Vašingtonom, sa ciljem da Srbija ubrza evrointegracije. Obojica se, istina, drže zvaničnog stava da je sa Srbiju podjednako važna saradnja sa obe strane, ali u praksi očigledno deluju nešto drugačije.

Kada je reč o Kosovu, i Nikolić i Vučić podržavaju pregovarački proces, ali je uloga Vučića u tom procesu dominantna. Srpski premijer pokazuje želju da to poglavlje što pre zatvori, kako ne bi opterećivalo odnose Beograda sa Briselom i Vašingtonom. On je u jednom zajedničkom TV  nastupu sa albanskim premijerom Edijem Ramom rekao da Kosovo više nije najveći regionalni problem i da to sada postaje Bosna i Hercegovina. Time je nagovestio zatvaranje jedne a otvaranje druge važne regionalne teme u kojoj namerava da igra važnu ulogu.

Pregrupisavanje

Razlike u stavovima ispoljile su se i povodom  afere sa kojom se suočava aktuelni ministar inostranih poslova i lider Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivica Dačić. Mediji su prikazali video snimke njegovih razgovora sa Rodoljubom Radulovićem, moćnim narko-bosom. Razgovor je vođeni 2009, kada je Dačić u vladi sada opozicione Demokratske stranke (DS) Borisa Tadića bio ministar unutrašnjih poslova. Za snimke se zna od ranije, ali je neko odlučio da ih ponovo aktuelizuje, očigledno sa ciljem da politički naškodi Dačiću.

Nikolić je odmah uzeo u zaštitu Dačića, kritikujući medije i službe zbog „curenja“ podataka koji treba da budu deo istrage a ne medijskih spekulacija. Vučić je, međutim, bio daleko uzdržaniji. Priznao je da je znao za postojanje spornih snimaka u vreme kada je SNS sklopila koalicioni sporazum sa SPS-om i Dačićem i rekao da u tom smislu i sam snosi odgovornost. Iz njegovih izjava Dačić je mogao da razume da nije u preteranoj milosti i da nakon sledećih izbora koaliciono partnerstvo pod sadašnjim uslovima nije zagarantovano.

Činjenica da su se Nikolić i Dačić, pomalo neočekivano, našli na istoj strani opet nas dovodi na teren međunarodnih odnosa. Naime, njih dvojica odavno slove kao političari koji su relativno bliski Moskvi, pa se bliskost stavova može posmatrati i kao pokušaj grupisanja snaga koje nisu preterano zadovoljne ni spoljnom ni unutrašnjom politikom premijera Vučića. Sednica Glavnog odbora SNS-a na kojoj je Vučić naprosto „oduvao“ predloge Nikolićevog sina pokazuje realne domete njegove struje unutar stranke.

Dačić i njegova SPS ne mogu praktično ništa da učine kako bi se izvukli ispod trenutnog pritiska Vučićevog bloka. Jer, SNS i bez SPS-a ima natpolovičnu većinu u srpskom parlamentu i može kad god poželi da promeni sastav vlade, odnosno da izbaci Dačića i njegovu stranku iz izvršne vlasti. Izgledi da Dačić i Nikolić u sadašnjem sastavu parlamenta ujedine snage praktično ne postoje, prevashodno zbog činjenice da Nikolić unutar SNS-a nema manevarski prostor i da bi svaki pokušaj cepanja stranke ili poslaničke grupe bio sprečen i oštro kažnjen.   

Izbori

Odnos snaga bi mogao da se promeni samo nakon parlamentarnih izbora. Redovni parlamentarni izbori treba da se održe početkom 2018. godine, a u minulih nekoliko nedelja sve se intenzivnije spekuliše od vanrednim izborima. Na već pomenutoj sednici Glavnog odbora RNS-a većina članova najužeg rukovodstva stranke se izjasnila za vanredne izbore početkom iduće godine, ali je Vučiću ostavljeno da u narednim  mesecima proceni okolnosti i sam odluči da će oni biti raspisani ili ne.  

Pri donošenju odluke o vanrednim parlamentarnim izborima Vučić mora pažljivo da vodi računa i o međunarodnim okolnostima. Premijer neosporno uživa naklonost Brisela i Vašingtona, koji od njega očekuju da završi započeti poslove vezane za normalizovanju odnosa sa Kosovom i odigra važnu ulogu u sređivanju stanja u Bosni i Hercegovini. Zapad otuda nije zainteresovan za potencijalno rizične političke igre sa vanrednim izborima, ali ne pokazuje ambiciju da se neposredno meša u donošenje odluke o tome.

Ako se i odluči za vanredne izbore, Vučić to neće učiniti zbog opozicije koja je u potpunom nokdaunu, nego upravo zbog Nikolića i Dačića. Izbori bi bili prilika da Vučić i njegova struja, koristeći potpunu dominaciju, dodatno marginalizuju i Nikolićeve pristalice unutar SNS-a i oslabe snagu koalicionog partnera u novom sazivu srpskog parlamenta.

Srpski premijer mora da vodi računa i o tajmingu redovnih predsedničkih i parlamentarnih izbora. Nikoliću mandat ističe 2017. godine. On je, kad je postao predsednik, dao ostavku na partijske funkcije, ali je sasvim moguće da će, nakon kraja mandata, želeti da se ponovo vrati u stranački život. To bi svakako otežalo poziciju Vučićeve struje  uoči kampanje za redovne parlamentarne izbore koji se održavaju godinu dana kasnije, odnosno 2018.

Ukoliko bi iduće godine bili održani vanredni parlamentarni izbori, novi saziv parlamenta bi uspostavljen bez Nikolića kao aktivnog unutarstranačkog faktora, a Vučić bi mogao odlučujuće da utiče na izbor poslaničkih kandidata. Takav saziv parlamenta bi dočekao kraj Nikolićevog mandata, pa aktivniji angažman sadašnjeg predsednika u radu vladajuće partije ne bi bio naročito opasan.