Sve težu ekonomsku i socijalnu situaciju u Srbiji nije moguće beskonačno „prekrivati“ podizanjem političke tenzije, aferama i kampanjama protiv oponenata. Zbog toga je opravdano postaviti pitanje da li Vučić i dalje jača svoju poziciju, ili upravo prelazi svoj politički zenit
Tokom novogodišnjih i božićnih praznika na političkoj sceni Srbije su na sve strane vrcale varnice a premijer Aleksandar Vučić je na više najvećih frontova inicirao otvoren sukob, što je praćeno turbulencijama i u njegovoj Srpskoj naprednoj stranki (SNS). Varnice za sada neće zapaliti neki ozbiljniji poraz, ali igranje vatrom je uvek bilo potencijalno opasna stvar i SNS i Vučić bi mogli da imaju ozbiljnih problema ukoliko im to pređe u naviku.
Na udaru funkcionera SNS-a i tabloida bliskih vladajućem bloku već nedeljama je osnivač stranke i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, a kampanja protiv njega početkom ove godine je zaoštrena. Vučić je bio prinuđen da ukori svoje stranačke funkcionere. On je zaštitio Nikolića a na udaru se našla potpredsednica stranke Zorana Mihajlović. Niko, međutim, nije smenjen i sve se za sada završilo na oštrim kritikama.
Istovremeno, produbljen je i sukob sa koalicionim partnerom, Socijalističkom partijom Srbije (SPS) ministra inostranih poslova Ivice Dačića. Mediji su pre desetak dana najavili skoru rekonstrukciju vlade, spekulišući da bi Dačić i njegova stranka mogli da budu izbačeni iz vladajućeg bloka. Tabloidi su ponovo počeli da ga napadaju, pa se jedno vreme činilo da do raskola samo što nije došlo.
Vučić je lično optužio Evropsku uniju (EU) i šefa delegacije EU u Beogradu Majkla Davenporta da finansiraju pojedine medije u Srbiji sa ciljem da sruše vladu. Njegova ljutita reakcija usledila je nakon što je istraživačka mreža BIRN , koja se finansira konkurišući za projekte donatora, objavila priču o malverzacijama u poslovima vezanim za otklanjanje posledica prošlogodišnjih katastrofalnih poplava u Srbiji. Premijer je BIRN-u poručio da zna da ih EU finansira da rade protiv vlade i interesa Srbije.
Ali, već sredinom januara došlo je do smirivanja strasti. SNS ipak nije raspravljala o eventualnoj rekonstrukciji vlade, a od najavljenih „čistki“ unutar same stranke za sada nema ništa. Vučić se sastao sa Davenportom, a sa sastanka je izdato prilično pomirljivo saopštenje i kome se insistira na stavu da je reč o redovnim kontaktima. Dačić je počeo da predsedava OEBS-om, a eventualne smene njega i ministara iz njegove stranke se ne pominju.
Otvaranje svih frontova
Prilično je neuobičajeno da prvi čovek vladajuće stranke i neosporno najuticajniji političar i istovremeno otvori sukob i sa oponentima unutar svoje stranke, i sa koalicionim partnerima, i sa najbitnijim partnerima na međunarodnom planu, i sa medijima. Takve situacije potencijalno su opasne jer otvaraju prostor za pravljenje različitih političkih kombinacija i savezništava koje mogu da oslabe pozicije samog lidera, ma koliko on bio popularan.
Šta je nateralo srpskog premijera, čiji uticaj i stepen kontrole izvršne vlasti su toliki da uopšte ne mora da vuče potencijalno rizične poteze da bi se održao, da se odluči na ovakav korak? Odgovor na to pitanje može da bude krajnje jednostavan – želja da iskoristi činjenicu da ima dominantnu poziciju koju niko na političkoj sceni Srbije ne može ni iz daleka da ugrozi, kako bi blagovremeno „disciplinovao“ potencijalne oponente i obeshrabrio svaku njihovu eventualnu akciju.
Otvorenim napadima na EU, nagoveštajima da će smeniti sve kadrove SNS-a koji „loše rade“, ulaskom u klinč sa koalicionim partnerima i sličnim potezima Vučić pristalicama i biračima demonstrira sopstvenu moć, sa ciljem da pokaže da je odlučan da učini sve kako bi ostvario obećanja o boljem životu koja je dao naciji. Budući da u srpskoj javnosti i vodećim srpskim medijima na čiji sadržaj vlasti imaju veliki upliv praktično i nema javnog dijaloga, ova populistički intonirana kampanja donosi rezultate.
Prosečan birač vidi hiperaktivnog lidera koji je spreman da uđe u sukob sa svima i to mu se dopada. Činjenica da je vrlo brzo usledilo smirivanje strasti, da svi sukobi o kojima je reč prestali i da se pri tome u odnosima na političkoj sceni ništa nije promenilo nema preteran značaj. Većini birača u svesti će ostati odlučnost premijera, a to što niko od kritikovanih nije smenjen niti je EU bilo šta izmenila u politici prema Srbiji praktično neće ni primetiti.
Rizici
Ovakav način vladanja daje rezultate pre svega zato što je Vučićeva pozicija dominantna i omogućuje mu da „raspoređuje figure“ na političkoj sceni. Napad na Nikolića ili na pojedine ministre iz SNS-a u tabloidima poruka je svima ostalim šta ih može snaći ukoliko nisu bezrezervno uz lidera. Spekulacije o promeni koalicionog partnera su poruka Dačiću i SPS-u da vladajuća stranka, budući da sama u parlamentu ima natpolovičnu većinu, može svakog trenutka da ih isključi iz vlasti.
Ali, otvaranje sukoba na više frontova takođe pokazuje da premijer nema previše poverenja ni u sve kadrove svoje stranke koji su trenutno na rukovodećim pozicijama, ni u koalicione partnere. U protivnom, nastupao bi odmerenije i izbegavao nepotrebno i preterano rasplamsavanje političkih strasti, sa ciljem da ostavi što više prostora za reforme srpskog društva i privrede koje je obećao i za koje se deklarativno zalaže.
Kada je reč o SNS-u, ozbiljan problem mogu da budu takozvani srednji i niži kadrovi na lokalnim nivou koji, gotovo tri godine nakon preuzimanja vlasti, nestrpljivo kidišu na različite pozicije u javnom sektoru, bez obzira na to da li za njih imaju odgovarajuće znanje i iskustvo ili ga nemaju. To stvara tenzije unutar stranke i tera stranački vrh da reaguje, a pokazivanje moći je oprobana metoda koja obično daje rezultate.
Kada se sve sabere, Vučić polako ulazi u novu fazu borbe za očuvanje potpune kontrole nad političkom i ekonomskom situacijom u Srbiji koja vodi zaoštravanju odnosa na političkoj sceni Srbije. Sve dok ima nedvosmislenu i jasnu podršku Brisela i Vašingtona, njegova pozicija je održiva. Ukoliko njegova sklonost ka kontroli medija i jačanje autoritarnog odlučivanja dovedu do promene pristupa međunarodne zajednice, komešanje između različitih političkih struja i opcija postaće intenzivnije, a mogućnost da premijer stvari drži pod kontrolom će biti smanjena.
Obrazac koji primenjuje Vučić ne može, dakle, da osigura dugoročno održavanje na vrhu srpske političke piramide. Sve težu ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji nije moguće beskonačno „prekrivati“ podizanjem političke tenzije, aferama i kampanjama protiv oponenata. Zbog toga je opravdano postaviti pitanje da li Vučić jača svoju poziciju, ili upravo prelazi svoj politički zenit.
