Tomislav Nikolic
Reč je o tome da SNS i njen ključni koalicioni partner, SPS, balansiraju na razvalinama srpske političke baštine čijem dramatičnom urušavanju su odlučujuće doprinele. Njima je palo u zadatak ne samo da priznaju poraze pretrpljene u proteklih dvadesetak godina, nego i da poprave uveliko urušene odnose sa susedima.
Dvotrećinska većina kojom je srpski parlament podržao dogovor između Beograda i Prištine potpisan u Briselu velika je pobeda vladajućeg bloka predvođenog Srpskom naprednom strankom (SNS) Aleksandra Vučića. Ali, ta podrška ne označava kraj nego početak problema za Vučića i njegove koalicione partnere, budući da tek predstoji najteži posao, sprovođenje dogovora koji je, objektivno gledano, dramatičan zaokret u odnosu na politiku koju je do sada vodila Srbija.
Poziciju vladajućeg bloka dodatno otežava činjenica da mora da deluje u skučenom vremenskom okviru kako bi dostigao jedan od osnovnih političkih ciljeva, dobijanje datuma za početak pregovora sa Evropskom unijom (EU). Mora se, dakle, delovati brzo, bez previše kalkulacija i bez mogućnosti da se i javnost aktivisti političkih partija postepeno, korak po korak, navikavaju na duboku promenu koja podrazumeva podređivanje svih drugih ciljeva evropskoj budućnosti.
Trenutno najveći problem su radikalno raspoloženi Srbi na severu Kosova koji odbijaju da prihvate sporazum. Njihov opstanak bukvalno zavisi od finansijske podrške srpske vlade, ali se vladajući vrh usteže od pokušaja da ih disciplinuje uskraćivanjem novca, strahujući da bi to moglo da se negativno odrazi na rejting vladajućih stranaka. Strahovanje je opravdano budući da promena politike prema Kosovu ne izaziva komešanje samo među kosovskim Srbima, nego i među biračima u Srbiji.
Reč je o tome da SNS i njen ključni koalicioni partner, Socijalistička partija Srbije (SPS) premijera Ivice Dačića, balansiraju na razvalinama srpske političke baštine čijem dramatičnom urušavanju su odlučujuće doprinele. Njima je palo u zadatak ne samo da priznaju poraze pretrpljene u proteklih dvadesetak godina, nego i da poprave uveliko urušene odnose sa susedima. Kosovo je u tom pogledu najbolnija tačka, budući da je reč o teritoriji koja se uoči početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji formalno nalazila u sastavu Srbije, a ne u sastavu neke druge bivše jugoslovenske republike
Teren na kome počinju da igraju SNS i SPS za te stranke i njene funkcionere je potpuno nov budući da su do pre nepunu godinu dana zagovarali čvrst kurs u odnosu na Kosovo, dok su evrointegracije bile u drugom planu. SPS i Dačić su se našli u poziciji da otvoreno negiraju politiku koju su vodili tokom devedesetih, kada je na čelu te stranke bio Slobodan Milošević, da traže okretanje ka realnosti i praktično priznavanje serije poraza koje je Srbiji ta politika donela.
Suočeni sa prilično komplikovanim zadacima, a bez odgovarajućeg iskustva i veštine, funkcioneri vladajućeg bloka nisu u stanju da pažljivo osmišljavaju i planiraju neke važne poteze koje vuku. Tako je srpski predsednik Tomislav Nikolić, inače osnivač SNS-a, izabrao da u jednoim intervjuu bosanskoj televiziji ponudi izvinjenje za zločine u Srebrenici i da jasno stavi do znanja da građane srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini ne smatra delom Srbije nego da ih matra Bosancima.
Ovaj nesumnjivo važan politički čin nije pažljivo pripremljen i osmišljen i nije praćen prethodnim kontaktima i dogovorima sa vlastima u Sarajevu. Stekao se utisak kako je Nikolić u samom intervjuu rečenicu koja se odnosi na izvinjenje, i u kojoj je upotrebio i izraz da „kleči“ zbog žrtava u Srebrenici, izgovorio kao reakciju na pitanje novinarke koja je pravila intervju. No, rečenica je izgovorena i svakako će imati dalekosežan pozitivan odjek na balansiranje odnosa u regionu.
Izjava o Srbima u Bosni kao Bosancima izaziva u najmanju ruku kontroverzne reakcije unutar srpskog nacionalnog korpusa. Naime, Srbi u Bosni, odnosno u srpskom entitetu Republici Srpskoj (RS), decidirano odbijaju da zvanično budu tretirani kao Bosanci, a isti pristup imaju i tamošnji Hrvati. Za većinski narod u Bosni i Hercegovini se koristi izraz Bošnjaci, dok se izraz Bosanci, kao termin koji označava ukupno stanovništvo Bosne i Hercegovine, u političkoj komunikaciji još nije odomaćio.
Nikolić se, u želji da pokaže spremnost na raskid sa politikom koju je zastupao do pre četiri godine, kada je bio drugi čovek ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS), partije koja je otvoreno širila međuetničku mržnju, nije najbolje snašao. Uprošteno rečeno, istrčao je i otvorio još jedan problem koji u ovom trenutku nije gorući, a koji može da oteža položaj SNS-a. Bilo bi, naime, sasvim dovoljno da je rekao da smatra da su Srbi u Bosni i Hercegovini građani Bosne i Hercegovine i da se to shvati kao poruka da ne zagovara prisajedinjenje Republike Srpske Srbiji.
Uprkos očiglednom nedostatku iskustva i znanja, iskorak koji čini vladajući blok ima karakter neke vrste istorijskog zaokreta. Jer, nije reč samo o tome da se zauzima drugačiji kurs prema Kosovu, nego i o spremnosti da se bolje urede i odnosu sa drugim susednim državama. Prethodna vlast predvođena bivšim predsednikom Srbije Borisom Tadićem, na tom planu je mnogo učinila. Sadašnja vlada je odmah po izboru dovela ju pitanje taj rezultat upravo zbog Nikolićevih izjava o osetljivim pitanjima vezanim za ratne zločine. Danas, nepunu godinu dana nakon pobede na predsedničkim izborima, Nikolić dramatično koriguje samoga sebe.
