Serbia - UE / Foto Shutterstock
Dramatičan pad podrške evrointegracijama na tek 41 odsto razlog je za ozbiljnu zabrinutost u srpskom vladajućem bloku koji je ulazak u Evropsku uniju postavio kao jedan od glavnih političkih ciljeva, ali problem nije nerešiv. Jer, opstanak vladajućeg bloka mnogo više zavisi od sposobnosti da održi ekonomsku i socijlanu stabilnost zemlje, nego od toga šta građani misle o Evropskoj uniji (EU), Kosovu i drugim važnim pitanjima.
Lider vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić u potpunosti razume da ekonomske i socijalne stabilnosti nema bez EU i tom cilju podređuje sve, uključujući i odnos prema kosovskoj krizi čije je rešavanje ključni uslov za evrointegracije. Ali, ni on ni funkcioneri njegove stranke ne pokušavaju da u javnosti vode kampanju koja bi podrazumevala otvorenu favorizaciju EU, zbog čega se i suočavaju sa rastućim evroskepticizmom.
Razlozi za ovaj raskorak su jasni. SNS je prošle godine pobedu na izborima odnela jer je pridobila podršku armije tranzicionih gubitnika. Ta armija u Srbiji čini većinu stanovništva jer prethodne dve vlade, u kojima je vodeću ulogu imala Demokratska stranka (DS) bivšeg srpskog predsednika Borisa Tadića, nisu uspele da naprave odlučujući prodor u pravcu EU i da podignu kvalitet života građana.
DS je kao glavni programski cilj isticala evrointegracije, a SNS je vodila oštru populistički intoniranu kampanju u kojoj je tvrdila da vlast sve radi pogrešno. Tako su tranzicioni gubitnici ostali u uverenju da je evropska budućnost neka vrsta sporednog pitanja. Razočarani neuspehom tranzicije, oni su se okrenuli ne samo protiv DS-a i bivše vlade, nego i protiv evrointegracija.
SNS su podržali ljudi koji nikada nisu ni prihvatili promene izvedene pre 13 godina, kada je srušen režim Slobodana Miloševića. U njihovoj svesti Zapad je glavni krivac za ratove u bivsoj Jugoslaviji i za njen raspad, a glavni cilj Zapada je uništenje Srbije. Otuda Rusiju vide kao glavni oslonac i podršku, a EU kao politički savez koji Srbiji oduzima Kosovo.
Reč je i o nekoj vrsti „kontrarevolucije“ motivisane željom običnog građanina da se vrati vreme socijalizma, kada je država obezbeđivala posao za svakog. U predizbornoj kampanji nacionalistički orijentisana opozicija je snažno insistirala na stavu da je najgori period kroz koji je Srbija prošla u svojoj istoriji bio onaj nakon smene Miloševićevog režima.
Političari takve provinijencije čine lavovski deo srednjih i nižih kadrova, ali i dobar deo partijskog vrha. Vučić je svestan da ni njihovu svest, ni svest onih koji su ga izabrali, ne može da lako da promeni, zbog čega i nije bilo niti ima pokušaja da se vodi jasna i otvorena kampanja u korist evrointegracije i evropskih vrednosti.
Srpske vlasti u praksi rešavaju probleme vezane za Kosovo i tako krči put ka EU, ne obazirući se previše na očiglednu disproporciju u odnosu na opredeljenja biračkog tela. Imajući u vidu većinsko raspoloženje birača prema EU, to bi trebalo negativno da utiče na popularnost Vučića i vladajuće SNS. Ali, događa se upravo suprotno. Lider SNS-a ima podrsku više od 50 odsto stanovništva i dvostruko je popularniji od prvog sledećeg na listi, premijera Ivice Dačića.
Ovakav trend nema nikakve veze sa evrointegracijama i gotovo isključivo je posledica Vučićeve odluke da pokrene opsežnu kampanju protiv korupcije u kojoj ima dosta uspeha. Čak i ubedjenim evroskepticima borba protiv korupcije je visoko na listi prioriteta a većina ljudi koja je glasala za SNS uverena je da su krađe i korupcije jedan od ključnih razloga za bedu u koju sve dublje tonu.
Vučić je, dakle, napravio spretnu kombinaciju koja mu omogućuje da zadrži dobre odnose sa Briselom i Vašingtonom i otvori put Srbiji ka EU, a da istovremeno održi popularnost medju biračima, ne terajući ih da promene od ranije nasleđeno mišljenje o Zapadu i EU. Tako u Srbiji danas većina misli da EU nije rešenje za njihove probleme, ali ne zamera mnogo Vučiću što pod pritiskom Brisela i Vašingtona pravi ustupke u odnosu na Kosovo.
Demokratska stranka i predsednik Srbije Boris Tadić izgubili su vlast jer nisu našli načina da prevaziđu disproporciju između jasnog opredeljenja za evrointegracije i straha od gubitka popularnosti medju umerenim nacionalistima, niti je imala političke hrabrosti i odlučnosti da napravi iskorak koji bi bio u neskladu sa većinskim opredeljenjem birača. SNS je to koristila kao važan ulog u predizbornoj kampanji, oštro optužujući demokrate da ne vode računa o srpskim nacionalnim interesima i o Kosovu.
Umesto da se radikalnije okrene ka EU i evropskim vrednostima i tako pribavi veću podršku evroentuzijasta, Tadić je podlegao strahu od nacionalista i ultranacionaliosta pa je sa velikim oklevanjem vukao poteze u odnosu na Kosovo. Tako je izgubio na oba fronta jer su nezadovoljni ostali i nacionaliosti i evroentuzijaste. SNS je, došavši na vlast, prema Briselu i Prištini počela odlučno da sprovodi upravo politiku čije konture je definisao Tadić, ali se nije usudio da je realizuje.
Raskorak između nacionalistički orijentisane većine glasača koji su na vlast doveli SNS i konkretnih poteza koje vrh stranke vuče u odnosu na EU i Kosovo nije prevaziđen i objektivno ostaje pretnja Vučiću i njegovoj partiji. Problem bi mogao da postane još izraženiji kada na red dođe definisanje i sprovođenje reformi čija suština je u direktnoj suprotnosti sa populističkim pristupom politici, karakterističnim za ubedljivu većinu funkcionera SNS-a.
Sve dok beleže uspehe u borbi protiv korupcije i dok uspevaju da održe minimum ekonomske i socijalne stabilnosti, Vučiću i SNS-u ne preti ozbiljna opasnost. Ultranacionalisti okupljeni oko Demokratske stranke Srbije (DSS) bivšeg premijera Vojislava Koštunice i vanparlamentarne Srpske radikalne stranke (SRS) oštro kritikuju vlast zbog ustupaka prema Kosovu i traže prekid pregovora sa EU, ali imaju slabu podršku i ne mogu da ugroze vladu.
Situacija bi mogla bitno da se promeni ukoliko SNS i Vučić izgube „tempo“ u odnosu na borbu protiv korupcije i ako ekonomska i socijalna stabilnost budu ozbiljnije ugrožene. Njihova pozicija tada bi postala nestabilna a trpeli bi pojačan pritisak i od strane ultranacionalista i od strane proevropski opredeljene opozicije predvođene doskoro vladajućom Demokratskom strankom. Stranka bi bila uzdrmana i iznutra, a uticaj njenih funkcionera i operativaca sklonih evroskepticizmu bi porastao.
