Predizborna groznica trese Srbiju

Pripremajući teren za izbore Vučić je uspeo da efikasno obuzda ambicije koalicionih partnera, ali i da unese razdor u opoziciju koja je praktično na kolenima, rascepkana i posvađana, bez ideja i bez izgleda da se do marta organizuje i ozbiljnije ugrozi vladajuću stranku i njenog lidera

Prošlog vikenda lider Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić lično je, po izuzetno snažnom vetru, na rukama nosio dete iz kolone automobila zavejanih na putu u blizini mesta Feketić u Vojvodini. Tamo se nije zatekao slučajno, nego je ciljano otputovao sa spasilačkim ekipama, a TV kamere sve su uredno zabaležile. Ako se zna da su samo nekoliko dana ranije u Srbiji raspisani vanredni parlamentarni izbori koji će se održati 16. marta, motivi za ovakvu predstavu prilično su jasni.

Događaj o kome je reč može se uzeti kao neka vrsta metafore predizborne groznice u Srbiji i ponašanja vodećih političkih stranaka koje žele pobedu po svaku cenu. Previše PR-a, previše kampanje, previše oslanjanja na kontrolu medija, a putevi ostaju zavejani. Izrazito populistička politika koju vode Vučić i njegova partija u takvim uslovima može da bude veoma efikasna i sasvim je izvesno da će dobiti značajnu podršku birača, razočaranih neuspelom tranzicijom privrede i društva.

Odmah nakon što su televizije emitovale taj snimak, na internetu se pojavila parodija u kojoj je Vučić ismejan. Linkovi na koje je postavljena munjevitom brzinom su spamovani ali je, nakon oštrih optužbi za cenzuru na društvenim mrežama, pristup parodiji normalizovan.  Prethodno je slična sudbina zadesila ministra privrede Sašu Radulovića koji je podneo ostavku i optužio Vučića i njegov kabinet da sabotiraju reforme. Tekst ostavke je uklonjen sa medijskih portala, ali je vraćen nakon što je očigledna cenzura postala dominantna tema na društvenim mrežama.

Nespretna povlačenja „osetljivih“ tekstova sa interneta nailazi na odijum kod obrazovanijih birača, ali neće bitnije uticati na stav širokih slojeva koji čestoi i ne razumeju u kolikoj meri je svaki pokušaj cenzure opasan za društvo i demokratske procese. Lakoća sa kojom se brišu a zatim vraćaju stranice na internetu pokazuje u kolikoj meri vladajući krugovi mogu da utiču na medije. To u predizbornoj kampanji ima jako veliki značaj, ali može da donese i negativne poene.

Koalicije

Vučić se za vanredne izbore odlučio jer zna da su on i SNS u zenitu (prema nekim istraživanjima imaju podršku čak 45 odsto birača), i želi da iskoristi priliku kakva mu se više verovatno neće ukazati. Osim toga, Srbija je upravo počela pregovore o pridruživanju sa Evropskom unijom (EU) a privreda, iako snažno uzdrmana, još juvek na nogama. U budžetu još ima novca za penzije i plate armije zaposlenih u javnom sektoru, što znači da postoji i armija potencijalnih glasača koja bi mogla da podrži vladajuću stranku.

Pripremajući teren za izbore Vučić je uspeo da efikasno obuzda ambicije koalicionih partnera i da unese razdor u opoziciju koja je praktično na kolenima, rascepkana i posvađana, bez ideja i bez izgleda da se do marta organizuje i ozbiljnije ugrozi vladajuću stranku i njenog lidera. Demokratska stranka (DS), vodeća opoziciona partija, prolazi kroz dramatičan period budući da je njen dugogodišnji lider i bivši predsednik Srbije Boris Tadić je početkom februara saopštio da je napušta i da će formirati novi politički blok.

Istraživanja javnog mnjenja rađena pre Tadićevog odlaska pokazivala su da je DS druga po snazi stranka, sa oko 11 odsto podrške. Sledi Socijalistička partija Srbije (SPS) doskorašnjeg premiera Ivice Dačića sa nešto manje od 10 odsto podrške, a izglede da pređu cenzus imaju i Liberalno demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića i Demokratska stranka Srbije (DSS) bivšeg premijera Vojislava Koštunice.

Tadić je početkom februara najavio da će u koaliciju sa Ujedinjenim regionima Srbije Mlađana Dinkića. Za očekivati je da će zajedno da pređu census, što ih dovodi u poziciju potencijalnopg koalicionog partnera SNS-a.

Čak i ako prođe lošije neko što očekuje, SNS može lako da se nagodi sa dva politička bloka i formira novu vladu u kojoj će imati potpunu dominaciju. Vučić je najavio da želi da bude premijer a nakon izbora većinu će imati možda i sa samo jednim koalicionim partnerom. Iz kombinacije, pored Đilasovog DS-a, unapred ispada DSS jer se ta stranka izričito protivi evrointegracijama. Ostaju, dakle, LDP, SPS i Tadićev blok, pod uslovom da uđe u parlament.

Iznenađenja

Priprema terena za vanredne izbore nije, naravno, protekla bez iznenađenja. Prvo, i do sada najveće, je odluka ministra privrede Saše Radulovića da se oštro suprotstavi povlačenju Zakona o radu iz javne rasprave i da stavi do znanja da smatra da se time ugrožavaju reforme. Istoga dana kada je zasedala skupština SNS-a na kojoj je Vučić rekao da želi vanredne izbore, mediji su preneli da je on podneo ostavku, da bi se kasnije pokazalo da je optužio Vučićev kabinet da sabotira reforme.

Usledila je oštra reakcija u kojoj nije bilo ozbiljne polemike sa Radulovićevim stavovima. Umesto toga, on je u tabloidima optužen da je lopov, a Vučić je rekao da ga je razočarao jer se previše bavio politikom a premalo svojim poslom. Tako je ministar privrede, koji je tako reći do juče hvaljen kao genijalni reformator, preko noći postao nepouzdan, sklon kriminalu i blizak tajkunima.

Radulović je podneo ostavku nakon što su se sindikati oštro pobunili protiv novog zakona o radu. Vučić očigledno nije želeo da se dovede u poziciju da se u predizbornoj kampanji brani od optužbi da je vlada pokušala da smanji prava zaposlenih. Raspisivanjem vanrednih izbora cela vlada je praktično u ostavci, ali je Radulović jedini formalno smenjen, čime je vladajuća stranka želela da pokaže da neće biti ni otpuštanja iz društvenih preduzeća ni smanjivanja prava zaposlenih.

Radulovićev potez naišao je na odobravanje obrazovanijeg dela srpskih birača koji smatraju da reforme treba hitno sprovesti, ali on verovatno neće moći odmah da ga u punoj meri kapitalizuje budući da su vanredni izbori za samo mesec i po dana a bivši ministar privrede nema dovoljno političkog iskustva. Moguće je da će se priključiti nekoj partiji ili koaliciji, ali za sada nema naznaka da o tome vodi ozbiljne pregovore.

Tadić

Drugo iznenađenje je neuspeo pokušaj da se na čelo Demokratske stranke (DS) ponovo dovede bivši predsednik Srbije Boris Tadić. On i njegovi saradnici su uoči odluke o vanrednim izborima pokušali da smene sadašnjeg lidera Dragana Đilasa, ali je on dobio dvotrećinsku podršku na sednici Glavnog odbora. Akcija se dovodi u vezu sa SNS-om jer su Tadićevi saradnici prethodno u više navrata stavili do znanja da saradnju sa SNS-om smatraju poželjnom.

Tadićeva odluka da formira novi politički blok usledila je nakon ovog neuspelog pokušaja i ozbiljno ugrožava izborni rezultat njegove, sada već bivše stranke. Slaba tačka poteza koji je povukao je to što neće moći efikasno da se brani od optužbi da u saglasnosti sa Vučićem ruši DS. Biračima DS-a, među kojima je dosta obrazovanih ljudi iz srednjeg sloja, to se neće dopasti, a takođe ima indicija da bi i oni koji su na prošlim izborima apstinirali, nezadovoljni politikom DS-a, sada mogli da izađu u nameri da glasaju protiv SNS-a, ali i Tadića.

Đilas je gotovo dve godine izložen oštroj medijskoj satanizaciji pa bi neki ozbiljniji uspeh njegove partije na izborima ipak bio neka vrsta iznenađenja. Jasna razlika DS-a u odnosu na većinu drugih opozicionih stranaka je to što odbija saradnju sa SNS-om, ali time može da privuče samo deo pristalica LDP-a, koja je u nekoliko navrata stavila do znanja da bi možda i bila spremna na ulazak u Vučićevu vladu.

Treće potencijalno iznenađenje moglo bi da dođe sa radikalne desnice, ukoliko se DSS, koristeći kosovsku krizu, opredeli za saradnju sa ultranacionalističkim grupama i organizacijama. Eksperti za javno mnjenje smatraju da oni zajedno mogu da povuku i više od 10 odsto biračkog tela. Ali, to je samo teoretska mogućnost budući da je za takav rezultat potreban čvrst i efikasan savez koji nije u izgledu.