Ruska jesen u Srbiji

Putinu nije priređen marš vojnih veterana ili neki kulturni program, nego defile srpske vojne moći. U regionu u kome je takoreći juče završena serija krvavih ratova u kojima je srpska vojska imala u najmanju ruku kontroverznu ulogu, takav pristup teško da može naići na simpatije

Ne približava se Putinov avion aerodromu nego se aerodrom približava Putinovom avionu – takva poruka kružila je srpskim društvenim mrežama na dan dolaska ruskog predsednika Vladimira Putina u Beograd. Parafraza jednog od mnogobrojnih viceva o Čaku Norisu smišljena je da zabavi publiku, ali bi se mogla uzeti i kao neka vrsta metafore za posetu ruskog predsednika Srbiji, tokom koje je osnovni akcenat stavljen na nastojanje Moskve da pokaže da u Evropi ima važnog prijatelja na koga može bitno da utiče i spremnost Srbije da potvrdi prijateljstvo.

Putininova poseta je, zapravo, vrhunac celog niza aktivnosti osmišljenih sa ciljem da se naglasi značaj prijateljstva Rusije i Srbije i da se odagna svaka pomisao da bi Beograd  mogao da se pridruži sankcijama koje je Evropska unija (EU) uvela Rusiji zbog sukoba u Ukrajini. Počelo je sa kulturom, odnosno posetom ruskog režisera Nikite Mihalkova Beogradu desetak dana uoči dolaska Putina. Mihalkov je izabrao Beograd za svetsku premijeru svog filma „Sunčanica“.

U govoru koji je održao na beogradskoj premijer Mihalkov je insistirao na duhovnoj bliskosti ruskog i srpskog naroda i rekao da će sledeće prikazivanje filma biti – na Krimu. Nemoguće je da slavni ruski režiser nije svestan da ovakav raspored prikazivanja njegovog novog filma ima neosporno političku konotaciju. Srbiji zbog toga niko ne može da prigovori, ali je jasno da ruska strana i na ovaj način, makar posredno, ukazuje na svoju spoljnopolitičku strategiju.

Uoči Putinove posete u centru Beograda otkriven je spomenik poslednjem ruskom caru Nikolaju Romanovu, čime su srpske vlasti želele da naglase ulogu carske Rusije u odbrani Srbije u Prvom svetskom ratu. Srbija je time želela da napravi neku vrsto otklona u odnosu na vreme komunizma i da pokaže da dobri odnosi i ruska podrška imaju znato dužu tradiciju.   

Još jedan veoma važan događaj u rusko – srpskim odnosima treba da se odigra sledećeg meseca, kada se očekuje poseta ruskog patrijarha Kirila Srbiji. Srpska pravoslavna crkva otvoreno se protivi politici koju prema Kosovu vodi vlada premijera Aleksandra Vučića, a ne skriva ni evroskepticizam. U tome ima visoku saglasnost sa Ruskom pravoslavnom crkvom, a za očekivati je da ta saglasnost bude naglašena i tokom predstojeće posete.

Moć

Dolazak ruskog predsednika u Beograd osmišljen je tako da naglasi značaj političkog trenutka i uticaj Rusije na Srbiju. Srpske vlasti su odlučile da, po prvi put nakon gotovo 30 godina, u Beogradu organizuju vojnu paradu povodom 20. oktobra, Dana oslobođenja Beograda. Pošto Putin nije mogao da dođe 20. nego 16. oktobra, vojna parada je jednostavno pomerena na 16. oktobar. Pomeranje datuma se može tumačiti samo na jedan način – prioritetni cilj je bio da joj prisustvuje Putin.

U Beogradu Putinu nije priređen marš vojnih veterana ili neki kulturni program, nego defile srpske vojne moći. U regionu u kome je takoreći juče završena serija krvavih ratova u kojima je srpska vojska imala u najmanju ruko kontroverznu ulogu, paradiranje vojnom silom teško da može naići na simpatije. Ruskoj strani, kojoj stabilnost na Balkanu nije važnija od širenja njenog uticaja,  ovakav scenario potpuno odgovara. Manifestacije poput vojne parade su  način pokazivanja moći i uticaja, a samu Rusiju ne koštaju ništa. Logično je pretpostaviti da je Moskva  uticala na ceo program posete.

Dok je Putin stajao na svečanoj bini iznad njegove glave i glava ostalih zvanica leteli su (istina prilično zastareli) ruski Mig-ovi a bulevarom ispred svečane bine tutnjali su tenkovi i oklopna vozila ruske proizvodnje i vozila koja je proizvela domaća vojna industrija. Za Moskvu koja se očajnički bori da sačuva poljuljani uticaj u Evropi takav scenario ima dvostruki značaj. Naglašava ulogu ruske strane (Crvene armije) u oslobađanju regiona od fašizma i pokazuje da ruska moć i ruski uticaj nisu definitivno nestali sa Balkana.

Putin se tokom posete javno obratio tri puta – nakon sastanka sa srpskim predsednikom Tomislavom Nikolićem, nakon sastanka sa premijerom Aleksandrom Vučićem i na paradi. Nikolić i Vučić su naglasak stavili na bratstvo među narodima, a naširoko su govorilo o Prvom svetskom ratu u kome je carska Rusija pomogla Srbiji, čime su domaćoj javnosti hteli još jednom da pošalju poruku o nepokolebljivoj podršci Rusije kroz istoriju. Putin je, međutim, govorio o borbi protiv fašizma u Drugom svetskom ratu, jugoslovenskim partizanima i drugim temama, a bratstvo dva naroda praktično nije ni pominjao.

Posledice

Srpski premijer Aleksandar Vučić slovi kao političar blizak Briselu i Vašingtonu a za prozapadni stav ga otvoreno optužuje ultranacionalistička desnica, dakle upravo oni koji Putinovoj poseti pridaju najveći značaj. Sasvim je moguće da on u pripremu celog programa nije ušao sa preteranim oduševljenjem, ali je prinuđen da vodi računa kako o realnom interesu Srbije da očuva dobre odnose sa Moskvom, tako I o veoma snažnim zahtevima za približavanje Rusiji, prihvatljivim upravo onom delu biračkog tela koji ga podržava.

Poseta Putina bi, naročito ako se ima u vidu taj aspekt, Beogradu na duže staze mogla doneti više štete nego koristi. Neminovno je da će ona uticati na poziciju Srbije u odnosu na Brisel i Vašington, čega je Vučić potpuno svestan. Srbija će sada morati da nastavi da pruža uveravanja o odlučnosti da nastavi evrointegracije i punu saradnju u rešavanju kosovske krize. Sasvim je moguće da će se od nje očekivati da u tom pogledu pokaže više entuzijazma nego pre dolaska Putina u Beograd.

Istovremenu, u oblastima koje se tiču ekonomske saradnje sa Rusijom sve se svelo na potpisivanje nekoliko opštih ugovora kakvi se obično potpisuju tokom sličnih poseta. Postoji načelno obećanje ruske strane da bi Srbija mogla u Rusiju da počne da izvozi automobile proizvedene u „Fijatovoj“ fabrici u Kragujevcu, ali još nema pouzdanih naznaka da bi takav ugovor mogao da bude sklopljen. Izvesno je da i dalje postoji prostor za povećanje izvoza srpskih poljoprivrednih proizvoda, ali Srbija ni u pogledu kvaliteta ni u pogledu kvantiteta još ne može da bude konkurentna na ruskom tržištu.

Isporuke ruskog gasa Srbiji u ovoj i narednoj godini neće zavisiti od dogovora dve strane, nego od rešavanja političkih i drugih problema u trouglu Moskva – Kijev – Brisel, pa poseta u tom pogledu nije ni mogla da donese neke posebne garancije Srbiji. Gasovod Južni tok, u koji Srbija polaže velike nade, i dalje je neizvestan, a ruska strana je, opet neposredno uoči Putinovog dolaska u Beograd, saopštila da će njegova izgradnja biti skuplja za čak 45 odsto od prvobitnih planova. Ni tu, dakle, perspektiva nije naročito sjajna. 

Srpski mediji entuzijastično su naglasili da postoji mogućnost da Rusija u Srbiju investira 10 milijardi evra, ali ta izuzetno velika cifra još nije potkrepljena konkretnim programima. Tvrdnje o milijardama koje će doći su namenjene domaćoj publici, zabrinutoj za posrnulu ekonomiju, sa ciljem da je održe u uverenju da su vlasti sposobne da uspešno rešavaju probleme.