Srbija: Između čekića i nakovnja

Vučić i njegova vlada su se našli između čekića i nakovnja, budući da je Evropska unija, baš u vreme njegove posete Moskvi, odobrila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i da postoje jasni nagoveštaji da bi Kosovo moglo da bude primljeno u UNESKO. Kosovo je reagovalo tako što je stavilo do znanja da možda i neće prihvatiti odredbe Briselskog sporazuma sa Beogradom koje se tiču formiranja Zajednice srpskih opština na Kosovu

Poseta srpskog premijera Aleksandra Vučića i brojne srpske delegacije Moskvi označava početak nove ruske političke i ekonomske „ofanzive“ čiji cilj je povratak ugleda i uticaja Rusije u Srbiji, poljuljanih nakon 2000, odnosno pada režima Slobodana Miloševića. Ruska strana je tokom posete težište razgovora stavila na ekonomiju, verovatno u želju da u toj oblasti makar delimično parira zemljama Zapada od čijih tržišta u veoma visokom stepenu zavisi srpska privreda.

Rusija nastupa oprezno i za sada samo stavlja do znanja da je raspoložena za proširivanje privredne saradnje. Tokom Vučićeve posete Moskvi prošireni su poslovi koji se tiču uvoza ruskih energenata, ali na drugim oblastima nije bilo većih prodora. Potpisano je više dokumenata, ali reč je tek o memorandumima ili protokolima o saradnji u određenim oblastima, koji još nisu izvršni i tek nagoveštavaju nameru dve strane da pojačaju saradnju.

Za razliku od srpske delegacije koju su činili premijer i osam ministara, koji su u ime vlade (ministri) potpisivali međudržavna dokumenta, sa ruske strane potpise su stavili ili pomoćnici ministara ili načelnici odeljenja pojedinih ruskih ministarstava. Mora da je kod vas sve u redu pa je pola vlade došlo u posetu Rusiji, pomalo cinično je konstatovao zamenik predsednika Privredne komore Rusija na sastanku privrednog foruma dve zemlje.

U političkom smislu Rusija u Srbiji stoji prilično dobro. Većinski deo stanovništva doživljava je kao odanog prijatelja i zaštitnika, a nekoliko manjih desno orijentisanih partija i pokreta snažno zagovaraju približavanje Moskvi, bez obzira na posledice koje bi to moglo da ima na odnose sa Briselom i Vašingtonom. Ruska strana ima uticaj u nekoliko važnih srpskih medija, a najavljuje se i formiranje nove televizijske mreže koja bi pokrivala region.

Iskušenja

Premijer Aleksandar Vučić je svoju političku sudbinu, sudeći prema onome što javno govori, snažno vezao za Evropsku uniju i tesno sarađuje sa Briselom i Vašingtonom, ali istovremeno želi da zadrži dobre odnose sa Moskvom. Takav pristup sve je teže održati u praksi, naročito ako se ima u vidu da i Moskva i Brisel i Vašington, usled poremećenih međusobnih odnosa, pokazuju sve manje tolerancije u odnosu na želju Beograda da bude prijatelj sa svima.  

Vučić i njegova vlada se, u suštini, nalaze između čekića i nakovnja, budući da je Evropska unija (EU), baš u vreme Vučićeve posete Moskvi, odobrila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i da postoje jasni nagoveštaji da bi Kosovo moglo da bude primljeno u UNESKO. Kosovo je reagovalo tako što je stavilo do znanja da možda i neće prihvatiti odredbe Briselskog sporazuma sa Beogradom koje se tiču formiranja Zajednice srpskih opština na Kosovu, što je izazvalo gnev Beograda.

Jasno je da su odobravanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Kosovu i nagoveštaj da bi Kosovo nakon toga moglo da odbije sprovođenje za Srbiju najvažnijih delova Briselskog sporazuma osnažili političke struje u Srbiji koje se zalažu za snažnije povezivanje sa Rusijom i otpor politici Brisela i Vašingtona. Naravno, to istovremeno znači i proširivanje prostora za upliv uticaja Rusije koja sa tim strujama tradicionalno ima dobre veze.  

Potezi koje je upravo povukao Brisel bitno sužavaju manevarski prostor Vučiću i teraju ga da se što pre i bez ikakvih rezervi svrsta uz politiku koju vodi EU. Takva odluka nosi ogromne političke rizike, pa je za očekivati da srpske vlasti nastave sa pokušajima da balansiraju između Moskve sa jedne i Brisela i Vašingtona sa druge strane. Jer, na koju god se stranu opredeli, Vučić će neminovno da trpi ogromne pritiske, a možda bi se suočio i sa raspadom vladajućeg bloka.

Izgledi

Rusija deklarativno nema ništa protiv želje Srbije da uđe u EU, ali je jasno da je, naročito nakon zaoštravanje krize u Ukrajini, odnos Beograda sa Briselom i Vašingtonom predmet naročite pažnje i da se brižljivo analizira u vladajućim ruskim krugovima. Sa tog stanovišta nagoveštaji osetnijeg proširivanja ekonomske saradnje koji su srpskom premijeru predočeni u Moskvi funkcionišu i kao neka vrsta političke poruke.

Uprošćeno rečeno, Vučiću je stavljeno do znanja da srpska privreda može od velikog ruskog tržišta da dobije mnogo više, ali da još nije vreme za nove konkretne korake. Kada će to vreme doći zavisiće prevashodno od poverenja koje Rusija ima u odnosu na srpski vladajući blok. Rusija, kako stvari sada stoje, ne želi da u Srbiji troši novac kako bi održala politički i ekonomski uticaj, nego da ga ulaže, uz prilično izvesne garancije da joj investicija neće propasti.

Ostaje nejasno da li se Brisel odlučio na potpisivanje sporazuma sa Prištinom zbog toga što procenjuje da se srpske vlasti opasno približavaju Moskvi, ili naprosto zato što se drže neke ranije utvrđene agende. U svakom slučaju, taj sporazum još je jedan jasan signal da Zapad dugoročno računa sa Prištinom kao sa veoma važnim saveznikom u regionu i da nikakve promene u rusko-srpskim odnosima ne mogu da poremete takve planove.

Na isti način Rusija sa prilično izvesnosti računa na zadržavanje, a možda i jačanje svog uticaja u Srbiji. Dalje učvršćivanje Kosova kao nezavisne države to neće to poremetiti. Naprotiv, desničarske i nacionalistički orijentisane struje u Srbiji, koje suštinski nisu promenile političke stavove, dobiće više „municije“ za jačanje svog uticaja. Sve to skupa može da bude jako loše po Srbiju, ali ni Rusija ni Zapad neće biti gubitnici.