Protesti u Beogradu (foto © Lunja/Shutterstock)
Retorika vladajućeg bloka ima za cilj da opoziciju od političkog protivnika pretvori u neprijatelja. To potencijalno generiše porast nasilja sa političkom pozadinom i motivima, pri čemu su glavni akteri aktivisti vlasti, a ne njihovi oponenti
“Evo recite mi gde da dodjem, ja sam sâm, a vas petorica mene jednog prebijte da dobijem te grdne batine”, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić komentarišući stavove srpske opozicije. Poruka je upućena sociologu Jovi Bakiću, inače radikalnom kritičaru stanja u srpskom društvu, i liderima srpskih opozicionih stranaka Vuku Jeremiću, Draganu Djilasu i Bošku Obradoviću. Neposredan povod za Vučićev istup bio je Bakićev intervju nedeljniku "NIN" u kome je on tvrdio da se tenzije u društvu zaoštravaju i da nasilje postaje neizbežno. "Moje mišljenje je da će ovde sukoba svakako biti [...] Jurićemo po ulicama tih nekoliko lupeža koji su opljačkali zemlju i zaluđivali narod", rekao je on u tom intervjuu.
Vučić je, u istoj izjavi u kojoj je pozvao političke oponente na fizički obračun, izrazio zaprepašćenje što tužilaštvo ćuti, povezujući to sa ocenom da su tužioci i dalje pod kontrolom ljudi iz bivših vlasti koji su danas opozicioni lideri. Policija je, na zahtev tužilaštva, hitno reagovala na predsednikovu izjavu i odmah pozvala Bakića na informativni razgovor. Poziv mu je uručen na Filozofskom fakultetu na kome predaje, uprkos tome što zakon zabranjuje ulazak policije u prostorije Univerziteta bez prethodne dozvole univerzitetskih vlasti. Tvrdnje o tome da se organi javne vlasti, uključujući i sudsku, još nalaze pod kontrolom bivših vlasti pa da se zato ne vode postupci protiv oponenata vladajućeg bloka su deo političke kampanje, dok u stvarnosti potez policije i tužilaštva u odnosu na Bakića pokazuje da oni, zapravo, reaguju na političke poruke vladajućeg bloka.
Nakon saslušanja, Bakić je novinarima rekao da je povod za poziv u policiju bila interpretacija njegovog intervjua na provladinim medijima, prema kojoj se zalagao za upad opozicije u Radio televiziju Srbije (RTS) sa dugim cevima. "Ja to nikad i nigde nisam kazao, a stojim iza svega što sam rekao u NIN-u i zato sam spreman da se vidim na sudu sa bilo kim", rekao je Bakić. Uprkos tom objašnjenju, jasno je da je način na koji je definisao svoje stavove u intervjuu NIN-u prilično radikalan, ali to ne znači da ima utemeljenih razloga za tvrdnju da bi zaista mogao da organizuje i povede nasilne akcije protiv neistomišljenika i da ga treba procesuirati u policiji ili na sudu.
Iza svega, zapravo, stoji odlučna želja srpskih vlasti da sve političke oponente proglase za nasilnike ili izdajnike, a da sebe predstave kao borce protiv nasilja. U ta nastojanja neposredno je uključen i šef države, a opozicioni lideri i drugi oponenti i kritičari vlasti praktično i nemaju mogućnosti da iznesu svoje stavove u medijima bliskim vlastima preko kojih se informiše oko 80 odsto stanovništva. Vučić je u priču o Bakićevom intervjuu ubacio i trojicu opozicionih lidera sa ciljem da ubedi pristalice da su svi koji kritikuju vladajući blok i njega isti i da su svi skloni nasilju. On je u jednoj kasnijoj izjavi objasnio da nije pozivao na fizički obračun nego da je pozvao da njega premlate i da prestanu da "prete narodu".
Nasilje
Osim što je poziv šefa države da neki ljudi dodju i da ga prebiju u praksi neizvodljiv jer postoje propisi kojima se reguliše bezbednost zvaničnika, on je i u političkom smislu neprihvatljiv jer upućuje na nasilno nivelisanje odnosa izmedju političkih neistomišljenika. U stvarnosti nasilje oponenata vlasti na kome se insistira u izjavama srpskih zvaničnika i u medijima bliskim vlastima je mahom proizvod "spina". Bakićevo tumačenje mogućeg razvoja dogadjaja u srpskom društvu je, u osnovi, sociološko objašnjenje, "nabijeno" snažnom i oštrom retorikom, ali on ipak nije ni vodja ni organizator neke nasilničke grupe niti može biti tako dramatična pretnja po bezbednost zemlje. Vlasti su iskoristile njegovu sklonost ka radikalnim ocenama i upotrebile je u dnevno političke svrhe.
Retorika vladajućeg bloka ima za cilj da opoziciju od političkog protivnika pretvori u neprijatelja. To potencijalno generiše porast nasilja sa političkom pozadinom i motivima, pri čemu su glavni akteri aktivisti vlasti, a ne njihovi oponenti. Podaci pokazuju da su povredjeni i pretučeni mahom aktivisti opozicije. Početkom juna u Novom Sadu, nakon protestne šetnje gradjana koja se redovno organizuje već mesecima, brutalno je pretučen Dejan Bagarić, jedan od organizatora protesta. Krvave glave je odvezen u Urgentni centar gde je i zadržan zbog neophodnosti lekarskog nadzora. Pre njega pretučeni su studenti Marko Đelević i Mihajlo Nikolić, gradjanski aktivisti, takodje u Novom Sadu. I oni su, krvavih glava, završili u Urgentnom centru.
Ranije je pretučen Dalibor Stanojević, jedan od organizatora protesta u Knjaževcu, a pre njega Milan Blagojević, jedan od organizatora protesta u Žitoradji. Prebijen je i Strahinja Ćirić, jedan od organizatora protesta u Negotinu, kao i Vladimir Petković, jedan od organizatora protesta u Zaječaru.
Protesti opozicije su, inače, počeli kada je krajem prošle godine brutalno pretučen opozicioni političar Borko Stefanović, koji je udaren metalnom šipkom u glavu tokom tribine njegove stranke u gradu Kruševcu. Taj incident je bio "okidač" za snažnije angažovanje opozicionih stranaka, ali su protesti inicijalno vodjeni od strane gradjanskih organizacija i aktivista.
Zabeležena je i serija incidenata koji nisu neposredno povezani sa protestima, a čiji su akteri funkcioneri vladajućeg bloka. Tako je Mariji Lukić – koja je javno progovorila o seksualnom nasilju predsednika opštine Brus Milutina Jeličića Jutke (inače funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke, SNS) nad ženama zaposlenim u opštinskoj upravi – otvoreno prećeno, umesto da bude zaštićena. Novinaru Milanu Jovanoviću, vlasniku lokalnog portala koji je kritički pisao o radu lokalne vlasti u Grockoj, u neposrednoj blizini Beograda, zapaljena je kuća. Policija je po nalogu tužilaštva sprovela istragu nakon čega je saopšteno da je nalog za paljenje kuće dao predsednik te opštine Ljubodrag Simonović.
I Simonović i Jeličić su bili prinudjeni da daju ostavke, a Simonović je jedno vreme bio u pritvoru. Obojica su, medjutim, zadržala deo političke moći, a njihove pristalice su u više navrata organizovale skupove na kojima su ih podržali. Iz vladajućih krugova nije bilo ozbiljnijih reakcija i osuda na ono što se dogadjalo u Brusu, kao ni na proces protiv Simonovića. Sve se, za sada, završilo na stavu da oni imaju zakonsko pravo da budu prisutni u javnosti jer nisu osudjeni, a jedna ulica u Grockoj je u medjuvremenu dobila ime Ulica braće Simonović. Time je, zapravo, upućena poruka javnosti da ljudi iz vladajućeg bloka mogu biti zaštićeni kada se dovedu u vezu sa nasiljem.
Spinovanje
Podatke o nasilju predstavnika vlasti sistematizovala je Asocijacija slobodnih odbornika, koja okuplja članove lokalnih parlamenata u Srbiji koji nisu deo vladajućeg bloka. "Progresija krize, nasilja, agresije, odsustva dijaloga, podeljenosti društva, podeljenosti na ‘nas’ i ‘vas’ je ogromna. Vi više niste u stanju da kontrolišete sve posledice Vaših postupaka. Vi niste u stanju da kontrolišete sve one koji su vam poverovali da su kritički nastrojeni gradjani, javne ličnosti ili političari ‘državni neprijatelji’, ‘izdajnici’, ‘plaćenici’, ‘lopovi’, ‘fašisti’, ‘ološ’ i kako sve već etiketirate Vaše neistomišljenike. Morate da postanete svesni da ste mržnju posejali duboko i da postoje ljudi koji veruju Vašim kvalifikacijama neistomišljenika. I Vi ne možete da ih kontrolišete", poručila je ta asocijacija u otvorenom pismu Vučiću.
Uprkos tome što postaje sve očiglednije da nasilje polako i sistematski ulazi u politički život, apeli poput apela Asocijacije slobodnih odbornika, kako stvari sada stoje, teško da mogu da izazovu željene reakcije. Način na koji šef države i funkcioneri vladajućeg bloka reaguju na stavove političkih oponenata pokazuje da ne postoji ozbiljna namera tog bloka da uspostavi dijalog sa političkim istomišljenicima, odnosno onim delom društva koji se kritički odnosi prema potezima vlasti. To će neminovno voditi ka daljem rastu tenzija u društvu, što samo po sebi podstiče nestabilnost. Vlasti sve pokušavaju da prebace na opoziciju, optužujući je i za podsticanje nasilja i za izbegavanje dijaloga. Takve poruke šalju domaćoj javnosti, ali i medjunarodnoj zajednici, pokušavajući da ih uvere da se snažno zalažu za vladavinu prava i slobodu medija, a da je opozicija glavni problem.
I dok ovakav pristup, prevashodno zahvaljujući kontroli koju vlasti imaju nad mejn strim medijima, daje rezultate na domaćoj političkoj sceni i drži većinu stanovništva u uverenju da svi problemi dolaze upravo od opozicije, na medjunarodnom planu stvari ipak ne mogu da funkcionišu na taj način. Tako se dogodilo da se u najnovijem izveštaju Evropske komisije (EK) o napretku Srbije nadju oštre kritike na račun rada parlamenta i funkcionisanja pravne države i pravosudnog sistema, ali i na račun slobode medija, dok je medjunarodna organizacija Fridom Haus izašla sa negativnom ocenom stanja na srpskoj medijskoj sceni, a Srbija je pala na listi zemalja po medijskim slobodama.
Srpske vlasti su u prvim reakcijama delovale krajnje iznenadjeno, na račun oba izveštaja uputile su oštre kritike tvrdeći da oni ne odgovaraju stvarnosti. Nakon objavljivanja izveštaja opoziciji je ipak ponudjen dijalog u parlamentu, ali je malo verovatno da će ona to prihvatiti i prekinuti ranije započeti bojkot rada parlamenta. Opozicioni poslanici su marginalizovani i ponižavani, a samo jedan poziv i najava predsednice parlamenta da će se stvari popraviti teško da mogu da promene stvari. Logično je očekivati da će opozicija tražiti čvršće garancije i da će insistirati na direktnim pregovorima sa predstavnicima vlasti.
