Pokret za slobodu tokom štrajka
Privatizacija u Srbiji se po različitim modelima odvija od 1989. godine i do sada je procesom privatizacije i restrukturiranja privrede bilo obuhvaćeno preko milion zaposlenih. Međutim, umesto do ekonomskog razvoja zbog koga je i započinjana, privatizacija je u Srbiji često bila povezana sa korupcijom, tajkunizacijom, kršenjem prava zaposlenih. Intervju sa Ivanom Zlatićem, jednim od aktivista Pokreta za slobodu
Privatizacija u Srbiji se po različitim modelima odvija od 1989. godine i do sada je procesom privatizacije i restrukturiranja privrede bilo obuhvaćeno preko milion zaposlenih. Nakon uspostavljanja demokratske vlasti privatizacija je ubrzana i do 2002. do 2010. godine je prodato preko 2400 preduzeća. Međutim, umesto do ekonomskog razvoja zbog koga je i započinjana, privatizacija je u Srbiji često bila povezana sa korupcijom, tajkunizacijom, kršenjem prava zaposlenih i namernim obezvređivanjem vrednosti preduzeća od strane novih vlasnika.
Jedan od uzroka netransparentne privatizacije je sigurno i skoro potpuno odsustvo civilnih organizacija iz kontrole ovog procesa. Uprkos činjenici da su sam privatizacioni proces i njegove posledice negativno uticali na živote ogromnog broja građana Srbije, nove civilne organizacije se gotovo nikada nisu mobilisale na ovu temu, a svakako ne u meri koja bi odslikavala masovnost i važnost ovog procesa za uspeh tranzicije. Jedna od retkih inicijativa koja je pomogla borbu za ostvarivanje prava radnika i transparentnost privatizacije je “Pokret za slobodu ”. Sledi intervju sa Ivanom Zlatićem, jednim od aktivista Pokreta koji je od 2004. godine uključen u radničko samoorganizovanje i borbu u spornim privatizacionim procesima u 14 preduzeća.
Zašto se po tebi civilno društvo nije bavilo ovom temom?
Diskurs organizacija civilnog društva u Srbiji je još uvek obeležen dihotomijama iz devedesetih godina. Za njih su današnji radnici neki ljudi iz prošlog vremena kojima nije jasno da je Tito umro, da je Milošević uhapšen i da tih njihovih prava više nema, da su to sve neki nazadni elementi, staljinisti, desničari. Često se čuje ideološka fraza da štrajkovi i radnički protesti štete Srbiji, i da zbog toga i nema stranih investicija - zbog toga što se previše dopušta sindikatima. Populisti im obećavaju svašta, oni veruju jer ništa ne razumeju, onda u svojim protestima ističu neracionalne populističke zahteve, a politika treba da se izbaci iz privatizacije. Naravno da politika treba da ostane po strani, ali tako da vlast prestane da privileguje svoje tajkune u odnosu na radnike i male akcionare, a ne da ne postoji nikakva demokratska kontrola nad procesom privatizacije.
Sa druge strane, privatizaciju najviše osporava populisticka štampa, kroz bavljenje aferama, ali oni su krajnje nekompetentni da u javnosti stvore prostor u kom se privatizacija može ozbiljno kritikovati. I onda smo imali situaciju da svi oni koji pišu nešto ozbiljnije i informisano skoro isključivo pišu u prilog privatizaciji i za njih su radnici i mali akcionari ili relikt prošlosti ili potplaćeni od nekoga, ili su radikali pa su protiv demokratizacije, a samim tim i protiv privatizacije.
Časopis Republika i Savet za borbu protiv korupcije su bili među retkima koji su pružali istrajnu i argumentovanu kritiku privatizacije. Kada je policija upala u redakciju Republike, zbog ispitivanja njihove podrške radnicima fabrike Jugoremedija 2010. godine, više od 60 intelektualaca i istaknutih pojedinaca iz civilnog sektora je potpisalo protestno pismo.
Onda se pokrenuo civilni sektor da zaštiti ne Jugoremediju, nego da zaštiti Republiku, da zaštiti nekoga iz svog kruga. Da se nije to desilo, da glavni urednik Republike Nebojša Popov nije deo civilnog sektora, verovatno se ni do dan danas niko od njih ne bi oglasio.Svaka priča da u privatizaciji postoji korupcija je za liberalno civilno drustvo bila populizam, tako da nije bilo javnog prostora da se bude kritičan prema privatizaciji, a da se bude označen kao protivnik reformi. I ne samo da su bili omalovažavani radnici mali akcionari, nego je sličan argument korišćen i protiv Saveta za borbu protiv korupcije. Za njegovu tadašnju direktorku Vericu Barać, koja je uporno ukazivala na brojne pronevere je jedan poznati ekonomista aktivan u civilnom sektoru rekao da je unazadila borbu protiv korupcije na isti način na koji su radikali unazadili parlamentarnu debatu.
S obzirom na to da su očekivanja radnika bila izneveravana od strane političara, a da ni sindikati nisu bili dosledni u odbrani njihovih interesa, postavlja se pitanje poverenja: kako ste se vi povezali sa radnicima?
To je dodatni problem: teško je prići ljudima i teško smo uspevali da probijemo to prvo nepoverenje. Trudbenik i Prosveta su jedina preduzeća sa kojima smo kvalitetno radili, a da smo ih upoznali na ulici u štrajku, bez ikakvog prethodnog posredovanja. Prosveta, izdavačko preduzeće je inače prva grupa sa kojom sam radio, još 2003. godine. One su krenule u štrajk, ja sam za to saznao tako sto sam video transparente na ulici i prisao im, bile su jako nepoverljive. Onda sam napisao tekst u Republici koji im se svideo i to je tako počelo.
Sve ostalo je bilo drugacije: Jugoremediju sam upoznao jer sam radio u Savetu za borbu protiv korupcije, oni su došli da podnesu žalbu na korupciju i pranje novca i pokušavali su da isteraju gazdu. Ja sam radio na tom predmetu u Savetu, pa sam onda nastavio da sarađujem sa njima i van kancelarije. Počeo sam i da pišem za Republiku o tome šta se tu desava. U početku je to bila jednostavno neka reakcija na nepravdu, nisam ni ja onda mnogo znao o mehanizmima i interesima koji su u pozadini kršenja Zakona o privatizaciji. Onda smo kroz borbu upoznavali i pozadinu. Jugoremedija se izdvojila u odnosu na druge slučajeve jer se tu nije video samo da je tu neki bogat mafijaš kupio fabriku, nego se njemu od samog početka suprotstavila jedna fantastično organizovana grupa, jako solidarna, jako dobro povezana... A ti otpori na koje su nailazili su bili neverovatni, ja sam stvarno bio zatečen, i iz te reakcije na njihovu borbu sam najviše naučio o pozadini privatizacije. Onda smo se preko Jugoremedije povezali i sa nekim drugim preduzecima: Šinvoz, Srbolek. Inače, kada bi prišli ljudima nenajavljeno i odjednom, to je uvek bilo jako teško da se uspostavi kvalitetan odnos i poverenje.
U početku privatizacionog procesa u Srbiji radnici su postali vlasnici dela akcija preduzeća u kojima su bili zaposleni. Vi dakle učestvujete u borbi radnika koji su u isto vreme i zaposleni i vlasnici akcija preduzeća u kojima rade?
Radnici su jednostavno u jednom trenutku razumeli da će u kontekstu privatizacije lakše zaštititi svoje interese ako se organizuju ne samo kroz sindikate, već i kao privatni suvlasnici svojih preduzeća. Međutim, pored toga što smo imali problem sa civilnim sektorom koji je radnike tretirao kao relikt prošlosti, radničke borbe su nailazile i na nerazumevanje levičarskih grupa. Pokret za slobodu je često bio kritikovan zbog te akcionarske strane u radničkim borbama koje smo podržavali: govorili su nam da je to buržoazija, kako te borbe nisu dovoljno revolucionarne, i slično.
Pošto podršku ovde nismo mogli da dobijemo, tražili smo je u inostranstvu. Prvo pismo podrške je stiglo 2006. godine, kada su sudovi u Srbiji odlučivali o sudbini Jugoremedije i to je stvarno bilo važno i od ogromne pomoći. Tada je to pismo potpisalo četrdesetak intelektualaca: Čomski, Imanuel Volerstin, Naomi Klajn... Pismo su uputili Predsedniku Tadiću, Vladi, Agenciji za privatizaciju i sudovima... Mislim da je ta podrška imala veliki uticaj na pozitivan ishod u Jugoremediji.
Naknadno je raskinuto preko 400 privatizacionih ugovora zbog neispunjavanja obaveza od strane novih kupaca, a EU je tražila preispitivanje privatizacije 24 preduzeća. Da li ova naknadna preispitivanja privatizacije znače da se jasnije povezuju pitanja pro-demokratske i radničke Srbije?
Mi smo uvek i hteli da povežemo to tako da sindikalni i akcionarski aktivizam koji je postojao sve ove godine i koji je i dalje jako dinamičan, da to bude oslonac u reformama, a ne da se reforme oslanjaju na moćne pojedince. Pristojni građani i njihovo organizovanje jedini mogu biti uporiste za zakonitost, uporiste za uspostavljanje demokratije, umesto novih i starih insititucija i darovitih lidera.
