Srbija, studentski protest

Studenti u Srbiji ponovo su protagonisti: izašli su na ulice pre više od mesec dana, nakon što su neki od njih napadnuti tokom manifestacije u znak sećanja na žrtve urušavanja stanice u Novom Sadu, u kojem je poginulo petnaest osoba

Studentski protesti u Srbiji ne jenjavaju, uprkos raspustu, hladnom vremenu i pokušajima vlasti da studente zaplaše, podele ili “potkupe“. Čini se da studenti nemaju nikakvu nameru da odustanu do ispunjenja zahteva, držeći lekciju najpre opoziciji, a onda i građanima, o hrabrosti, odlučnosti i viziji.

Ne pristaju na razgovore na koje su ih pozvali predsednik Vučić, premijer Vučević i Vrhovna javna tužiteljka Dolovac. Za Vučića, koji de facto drži sve poluge vlasti u Srbiji, najveća enigma upravo je drskost studenata koji mu svakodnevno poručuju: “ništa te nismo pitali“.

Studenti Vučiću poručuju da, po Ustavu, nije nadležan ni za jedan od njihovih zahteva.

Studentski protest počeo je 25. novembra, nakon što su studenti beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti bili napadnuti tokom blokade saobraćaja radi odavanja pošte poginulima na novosadskoj železničkoj stanici.

Studenti FDU odlučili su da blokiraju svoj fakultet i istakli niz zahteva, među kojima je najvažniji procesuiranje napadača i njihova krivična odgovornost. Talas studentske pobune brzo se proširio, pa je tako do sredine decembra blokiran ceo beogradski i novosadski univerzitet, kao i skoro svi fakulteti Univerziteta u Nišu.

Studenti zahtevaju i objavljivanje celokupne dokumentacije u vezi sa rekonstrukcijom železničke stanice u Novom Sadu, oslobađanje i odbacivanje optužbi protiv lica koja su učestvovala u protestima. Akciji su se brzo priključili i maturanti srednjih škola. Blokada koja je privukla najviše pažnje je ona u gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu. Direktor ove škole, Radivoje Stojković, ostaće upamćen kao čovek koji, umesto da razgovara sa svojim đacima, kleči u školskom dvorištu i moli se.

Maturanti pomenute škole najpre su organizovali protest u dvorištu škole od 11:52 do 12:07, što je vreme kada se već mesec i po dana odaje pošta poginulima. Ovo se nije svidelo premijeru Srbije čiji sin pohađa ovu školu, pa je tvrdio da su profesori škole praktično naterali njegovog sina da protestuje. Silno uvređeni premijer rekao je da su “deca izvedena na događaj koji ima političke zahteve, a to su smena predsednika države, Vlade Srbije i gradonačelnika Novog Sada“.

Direktor škole je sazvao hitnu sednicu Školskog odbora, delimično održanu i telefonski, nakon čega se Gimnazija izvinila premijeru. Da u ovoj zemlji ne rastu neki nezainteresovani i apolitični mladi ljudi, pokazali su upravo učenici čuvene Jovine. Ne samo da su blokirali školu, već su na svoju stranu pridobili roditelje, profesore i javnost.

Postavili su jasne zahteve: povlačenje saopštenja, izvinjenje profesorima i učenicima zbog saopštenja, uvažavanje zahteva studenata u blokadi, garantovano pravo da svakog petka od 11:52 odaju počast poginulima, garancije da učenici i profesori koji protestuju neće trpeti nikakve posledice te izvinjenje direktora.

Zahtevi ovih odlučnih mladih ljudi, koji su nedeljama spavali u svojoj školi, ispunjeni su i oni su zvanično proglasili kraj blokade. Izvinjenje direktora nisu dobili ali im to više nije ni važno. Umesto toga, roditelji učenika podneli su zahtev Ministarstvu prosvete za razrešenje direktora zbog niza nepravilnosti, uključujući psihičko maltretiranje učenika, neprimerene verske rituale ispred škole i nesavesno rukovođenje tokom krizne situacije. Učenici Jovine završili su blokadu rečima podrške studentima.

Da stvari budu još teže za režim, pobunili su se i prosvetni radnici, koji ne samo da su podržali studente, već su organizovali jednodnevni štrajk upozorenja i najavili potpunu obustavu rada. Ministarka prosvete, Slavica Đukić Dejanović, socijalistička “večita ministarka“, doživela je fijasko kada je došla u Niš 18. decembra na javnu raspravu o prosvetnim zakonima.

Studenti su “nepozvani“ ušli u skupštinsku salu, noseći parole “studenti ne ćute“ i “hoćemo pravdu“. Bilo je na ivici farse gledati kako državni sekretar i ministarka pričaju o izmenama zakona kao da se ništa ne dešava, sve dok Đukić Dejanović nije prekinula skup. Kada je bila na bezbednoj udaljenosti od studenata, ministarka, inače neuropsihijatar po obrazovanju, izjavila je da “ovakvu omladinu ne poznaje“ i da ne razume njihovu “agresivnost“. Ministarka i Vlada bili su toliko uplašeni sinergijom učenika i studenata i masovnom podrškom njihovih profesora da su pronašli fantastično rešenje – skraćenje školske godine za učenike osnovnih i srednjih škola u Srbiji.

Prve reakcije vlasti na proteste bile su uobičajene, batinaši i provokatori ubačeni među demonstrante. Zatim je režim odlučio da počne da šalje “građane“ koji nekuda žure i nikako ne mogu da razumeju blokade. Bilo je onih kojima deca kod kuće plaču jer tata ne može do njih, onih koji žure kod lekara, nekih koji će izgubiti posao jer kasne, ali bilo je i onih koji su nasrtali na studente i građane. Otkriveni su svi, imenom i prezimenom, a za najagresivnije traži se krivična odgovornost i razrešenje sa javnih funkcija.

Studenti su posetili predsednika Vučića kada se obraćao građanima i pod prozorom mu pevali “izađi mala“ (stihove jedne popularne pesme). Vučić je tom prilikom obećao jeftine stanove za studente, ali studenti nisu zagrizli mamac. Nisu to učinili ni 22. decembra kada je, na njihov poziv, na beogradskom trgu Slavija organizovan jedan od najvećih protesta u Srbiji na kojem je, prema konzervativnim procenama, bilo više od 100 hiljada ljudi.

Te večeri predsednik je priznao da je skup bio veliki i pozvao na mir i dijalog. Mladi ljudi pretvorili su predsednikove pretnje u humor poručujući mu da može da izvede specijalnu jedinicu “Kobre“ da ih za nekoliko minuta razbaca, a na transparentima su napisali “dajte kobre da se igramo“ i “izvedi kobre, mi smo anakonde“.

Režim je pokušao da optuži studente da su strani plaćenici. Danima su mahali “blokadnom kuharicom“, priručnikom nastalim u Zagrebu tokom tamošnjih protesta, i dokazivali da su studenti u Srbiji u dogovoru sa hrvatskim kolegama jer su od njih preuzeli model odlučivanja u plenumu, povremeno ih optužujući i za komunizam.

Ovdašnji glasnovornici vladajuće partije ne znaju, ili se prave da ne znaju, da studentski protesti u Srbiji imaju dugu tradiciju, zaboravili su 1996-97. i višemesečne proteste protiv režima Miloševića i izborne krađe.

Kako dolikuje svakom poštenom autoritarnom režimu, došlo je na red zastrašivsanje. Bezbednosno informativna agencija zvala je studente i njihove roditelje na prijateljske razgovore kako bi im rekla da rade protiv svoje države.

Objavljivana su lična dokumenta studenata, slali su im crnokapuljaše sa bakljama, ali studenti i na ovo odgovorili da se ne plaše. U petak 10. januara održan je veliki protest u Beogradu ispred Palate pravde i blokiran autoput. Sutradan, u subotu, u Novom Sadu studenti su prošetati do BIA na prijateljski razgovor.

U malim mestima, u kojima decenijama nije bilo protesta, studenti, koji su se vratili kući na kratak predah, organizuju blokade. Medijski mrak u kojem Srbija godinama živi razbijaju mladi, hrabri ljudi koji svojim roditeljima i prijateljima prenose iskustva i poruke iz Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova.

Studenti poručuju da nema kraja blokadama do ispunjenja svih njihovih zahteva i zaključuju “tek smo počeli“.