(foto Dusan Masic)
7000 ljudi će leći ispred Skupštine Srbije 11. jula u znak sećanja na žrtve Srebrenice. Hrabra inicijativa Dušana Mašića
Vi ste pokretač inicijative 7000 za žrtve Srebrenice. Hoćete li nam ispričati o čemu se radi?
Akcija #sedamhiljada inspirisana je protestom studenata u Zagrebu povodom masakra u Keniji . Ideja je da 7000 ljudi legne ispred Skupštine Srbije 11.7 i na taj način oda počast svima koji su ubijeni u tom zločinu. Plato ispred Skupštine Srbije uvek je bio mesto gde su gradjanke i gradjani Beograda iskazivali svoje stavove. To je dom svih nas, pa nema razloga da tako ne bude i 11.7. Parlament je pre par godina doneo Rezoluciju o Srebrenici i ovo što mi radimo ne može nikako da bude shvaćeno kao nešto što se radi protiv interesa Srbije. Naprotiv.
Postoje li eventualne prepreke koje bi mogle onemogućiti realizaciju te inicijative?
Skup je prijavljen policiji još pre mesec dana od strane nevladinih organizacija koje podržavaju ovu inicijativu. Ja kao pojedinic i ne mogu da zakažem javni skup jer to nije predvidjeno zakonom. Odmah nam je rečeno da ukoliko Skupština bude zasedala 11.7 skup neće moći da se održi. To donekle razumem, ali trenutno ne vidim ni jedan razlog zašto bi Skupština zasedala te julske subote. Govorilo se i o zabrani okupljanja ispred Skupštine, no mislim da će to tek doći na dnevni red Skupštine i neće imati uticaja na nas. čekamo još konačni odgovor MUP-a, i mi kao organizatori moramo još mnogo toga da uradimo, ali sam generalno optimista da će sve proteći u redu. Pod uslovom, naravno, da vlast ovo shvati ozbiljno bar koliko i organizovanje Parade ponosa.
U intervjuu koji ste nedavno dali za RTV, rekli ste da će to biti najveći dogadjaj za Srebrenicu u Srbiji u proteklih 20 godina. U čemu se, po vašem mišljenju, promenio i u čemu ne stav Srbije prema Srebrenici i uopšte prema ratnim zločinima koji su se desili devedesetih godina?
Nije se baš mnogo promenilo, pogotovo ne u odnosu prema Srebrenici. To je zasluga svih koji su bili na vlasti u poslednjih 20 godina. Mi pokušavamo da kažemo da je krajnje vreme da taj proces promene počne. Da ne guramo više glavu u pesak i da vidimo šta i kako dalje. Sve sa nadom da se nešto slično neće više nikada i nikome desiti. I danas retko ko u Srbiji može i sme da izgovori reč genocid kada priča o Srebrenici. Ja razumem da je to možda pitanje opstanka na političkoj sceni, ali mislim da bez toga nećemo moći da krenemo u stvaranje nekog novog vrednosnog sistema koji će biti jedina garancija da se to neće ponoviti za 5,10 ili 15 godina.
Kako danas medija u Srbiji pišu o Srebrenici?
Jedan od uspeha akcije #sedamhiljada je i što pričamo o Srebrenici mesec ili dva pre same godišnjice, što do sada nije bio slučaj. Za medije ovo i dalje nije tema kojoj se daje neki veći prostor, jer sa sobom ne donosi ništa dobro. Sa druge strane i pravih medija je sve manje, ali na listi onih koji su se već prijavili da učestvuju u ovoj akciji ima dosta novinara , mojih kolega i prijatelja i to je nešto što ohrabruje.
Vi ste novinar ali ovaj put i aktivista. Da li mislite da novinar ponekad treba da bude aktivista?
Ja se novinarstvom ne bavim aktivno već više od 10 godina. Tu i tamo nešto napišem, ali moj dnevni posao je usmeren ka menadžmentu u medijima. Pitanje aktivizma nema veze sa profesijom kojom se baviš. To je pitanje vrednosti za koje se zalažeš i bez obzira ko si i šta si treba da pokreneš, učestvuješ ili podržiš sve ono u šta veruješ. Uvek. Jer, kao što znamo, da bi se loše stvari desile dovoljno je samo da dobri ljudi ne rade ništa. Loši će uvek biti tu da urade svoj deo.
