Ljubav.Nornalno
Parada ponosa koja je bila zakazana za nedelju 2. oktobar nije se desila. Tačnije, zabranjena je. Ovakvu odluku saopštio je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić u petak, nakon, kako je rekao, operativnih saznanja koja su ukazivala na mogućnost izbijanja masovnih sukoba na ulicama Beograda.
Ko je gledao Ivicu Dačića na televiziji video je jednog egzalitranog čoveka, besnog na boga i narod, što baš on, eto, od svih svojih kolega ministara, mora da donese i svetu obnaroduje vest o otkazivanju parade. Vikao je ministar na novinarku, bez daha ispaljivao hiljadu reči u minutu, sve nabrajajući kroz koje muke prolazimo, od svetske ekonomske krize, besposlenosti, korupcije do, naravno, sukoba na Kosovu. Bilo je jasno da je ministar kivan ne zato što je parada zabranjena, nego zato što niko drugi nije imao hrabrosti da takvu odluku donese, pa je odgovornost pala na njega i na milu na policiju.
I ma koliko ironije ima u prethodnom pasusu, odahnula sam kada je pomenuti ministar saopštio da Parade ponosa neće biti. Odnosno da će biti zabranjeni svi skupovi koji su najavljeni u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji za vikend.
Prošla sam, mislila sam, sito i rešeto. Kao i svi koji su živeli u Srbiji devedesetih, bila na svim mogućim i nemogućim demonstracijama, bežala pred policijom u haustore i tu i tamo dobijala koji pendrek po leđima. Ni pred bombardovanje nisam odustajala, a ljudi su nestajali preko noći. Straha nije bilo, valjda je radio ludački adrenalin i valjda sam znala ko će sa mnom biti na ulicama. To je bio svet kojem je nenasilje bila vrednost, sve drugo nije dolazilo u obzir, pa i kada su politički oponenti stajali preko puta.
Starija sam, pa time i opreznija. A, generacije koje sada izlaze na ulice nemaju nikakve veze sa onima koji su mirno šetali protiv Miloševića. I sva priča ministra unutrašnjeg nije bez pokrića. Neću biti iznenađena ako uskoro u Srbiji „pukne“. Na ivici smo, a nigde se ne vidi nikakva nada. Improvizuje politička elita nastojeći da obezbedi tu kandidaturu za EU, kao da će ona sve da sredi, a pod tepih se gura sve veće socijalno nezadovoljstvo, sve jasnije izražen nedostatak bilo kakve vizije, sve strašnije beznađe u kojem se koprcamo.
Kakvu smo mi Paradu ponosa očekivali? Kada se setim kako je najavljivana i organizovana prošle godine i kada to poredim sa danima pre ovogodišnjeg prajda, bilo mi je jasno da parade biti neće. Mesecima unazad nije učinjeno mnogo da budu obezbeđeni uslovi da ista bude održana. Od prošle parade nismo napredovali, već baš suprotno, o pravima LGBT zajednice nije bilo razgovara, a kamoli da je javnost senzibilisana za prava LGBT zajednice da na miran način organizuju skup. Još u trenutku kada se situacija na severu Kosova jedva drži pod kakvom takvom kontrolom, pa bilo je ravno čudu da Vlada „stisne petlju“ i odvaži se da obezbedi uslove za održavanje ovakvog skupa, na kojem, kako veliki deo stanovništva poima, „neki pederi i lezbejke vređaju naše patrijarhalne vrednosti i svetost porodice“.
Razlika između ove i prethodne godine je ogromna. Prošle su godine desničarske organizacije bile „nepripremljene“ pa su sukobi bili relativno mali u poređenju sa onim što je najavljeno za 2. oktobar ove godine. Imali su razni desničari dovoljno vremena da se organizuju. Prema podacima koje je objavila policija, a hajde da im verujemo tek polovinu onoga što su rekli, Beograd, pa i Srbija je lako mogla da sklizne u haos sa nesagledivim posledicama.
Osim što je za isti dan najavljena nekakva „Porodična šetnja“, desničarske organizacije su pripremile daleko opasniji plan. Ministar Dačić je saopštio da su bile nabavljene bejzbol palice, lance i petarde, klikeri ispaljeni iz praćke koji sa udaljenosti od dva metra imaju snagu metka, kondomi i kese sa farbom, ekspolizivi u plastičnim kutijama, incidenti u drugim gradovima, paljenje i demoliranje prostorija političkih partija. Osim ovoga, planirana je otmica autobusa kojim bi demonstranti došli do centra grada, a ideja je bila da se sukobi „zametnu“ po celom Beogradu, oo prigradskih naselja do centra grada kako bi policija bila razvučena i time nesposobna da zaštiti učesnike parade. Dačić je dodao i da je plan imao „političku konotaciju“ sa ciljem rušenja poretka.
Razlika je i u tome što je prošle godine predsednik Tadić primio organizatore Parade ponosa i podržao skup, te kada je dobar deo vladajuće koalicije, doduše nevoljno, učino isto. Ove godine predsednik ima važnije brige, zvane Kosovo. Sledeći njegov primer, nijedna partija, izuzimajući Liberalno demokratsku partiju (LDP) i Ligu socijaldemokrata Vojvodine (LSV) nije podržala održavanje skupa. Protivnici parade, poput Dragana Markovića Palme iz Jedinstvene Srbije, ni ove godine nisu birali reči kojima su vređali predstavnike LGBT populacije, a ni sveta crkva nije u tome zaostajala, pa je partrijarh, u maniru svojih episkopa Paradu ponosa nazvao Paradom srama.
Verujem da ni organizatori nisu bili iznenađeni odlukom o zabrani skupa. Verovatno ni previše razočarani, svesni društva u kojem žive i mlake podrške čak i u civilnom sektoru.
Zato iz Beograda ne mogu da izvestim o drugoj Paradi ponosa. Umesto parade, tridesetak predstavnika LGBT organizacija je u subotu na kratko zaustavilo saobraćaj u centru Beograda, šireći transparent na kojem je pisalo „Ljubav. Normalno“, uzvikujući „ljubav je ljudsko pravo“. Na konferenciji za novinare organizatori Prajda su rekli da više nije pitanje zaštite LGBT populacije, dodavši „mi smo svakako margina margine“, već da je vreme da razumemo da je pravo pitanje ko je sledeći.
Da je otkazivanje parade bilo bezbednosno pametan potez sasvim je jasno. Ono što nije jasno, kako je u saopštenju istakla Liberalno demokratska partija je da država ne može da se obračuna sa huliganima koji mesecima smišljaju kako da ugroze bezbednost i ljudske živote.
Na kraju, valjda najilustrativniji rezime otkazivanja Parade ponosa dao je Nenad Čanak, kontroverzni lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji važi za političara bez dlake na jeziku. „Šta još treba da se desi da shvatimo da fašizam na velika vrata ulazi u naš život i da je samo pitanje dana kada će batinaši i ubice početi da kucaju na vrata svakoga ko im se suprotstavi? Ovo nema veze ni sa ustavnim pravima skupa, ni sa parlamentarnom političkom borbom. Ovo je teror koji će u najskorije vreme, ukoliko mu se ne stane u kraj, ponovo početi da uzima ljudske živote u sve većem i većem broju“.
