Bolan kompromis Beograda i Prištine

Do pre samo nekoliko godina čak i slučajno rukovanje srpskih zvaničnika sa zvaničnicima Kosova u Srbiji je dočekivano burom protesta i optužbi o izdaji srpskih interesa i prihvatanju kosovske nezavisnosti. Danas rukovanje niko i ne pominje, a Briselski sporazum se tumači kao veliki uspeh srpskih vlasti

Rukovali su se, potpisali sporazum koji objektivno ima ogroman značaj za  region, igrali fudbal u istom timu političara protiv tima Evropske unije (EU) i pobedili, ali to nije bitno uticalo na smanjenje netrpeljivosti koju u svakodnevnim političkim istupima ispoljavaju jedni prema drugima. Tako bi se, otprilike, mogle opisati pozicije koje trenutno zauzimaju lideri Srbije i Kosova koji su, pod snažnim uplivom Brisela i Vašingtona, napravili do sada najvažniji korak u mukotrpnom proces izgradnje odnosa između Beograda i Prištine.

Do pre samo nekoliko godina čak i slučajno rukovanje srpskih zvaničnika sa zvaničnicima Kosova u Srbiji je dočekivano burom protesta i optužbi o izdaji srpskih interesa i prihvatanju kosovske nezavisnosti. Danas rukovanje niko i ne pominje, a sporazum koji su u Briselu potpisali Beograd i Priština uglavnom se tumači kao veliki uspeh srpskih vlasti. Činjenica da su srpski i kosovski lideri u timu regionalnih zemalja koje još nisu u EU uniji igrali fudbal protiv tima Evropske unije tek je neka vrsta začina u medijskim izveštajima.

Sporazum koji su Kosovo i Srbija potpisali u Briselu zaista ima istorijski značaj i otvara put ka evrointegracijama. Taj sporazum je kruna nove strategije prema Kosovo koju premijer Aleksandar Vučić i vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) sprovode već više od tri godine, gurajući u drugi plan mantru o Kosovu kao sastavnom delu Srbije. Beograd je u praksi sa Prištinom počeo da gradi odnose kakve grade dve suverene države, ali uz naglašeno insistiranje da Srbija ne priznaje Kosovo.

Iz Brisela i Vašingtona stižu pohvale za mudru, hrabru i pragmatičnu politiku koje svakako prijaju obema stranama, ali se one i u Beogradu i u Prištini tumače uz dvostruke standarde. Zadovoljstvo pohvalama koje neminovno znače i podizanje međunarodnog ugleda Prištine i Beograda je očigledno, ali i jedni i drugi snažno nastoje da pred domaćom javnošću ne ističu u prvi plan kompromis i pragmatičnost, insistirajući na stavu da su ubedljivo pobedili.

Sporazum

U Briselu su potpisana četiri sporazuma – o konstituisanju Zajednice srpskih opština, o snabdevanju strujom, o telekomunikacijama i o slobodi kretanja preko mosta na reci Ibar u centru Kosovske Mitrovice. Za vlasti u Beogradu najveću važnost imao je dogovor o konstituisanju Zajednice srpskih opština i u taj deo pregovora uložena je najveća energija i upornost.

Srbija je stvaranje takve zajednice tražila kao neku vrstu kompenzacije za prihvatanje rešenja po kome će kosovski zakoni važiti na teritoriji celog Kosova.  To, naravno, podrazumeva i da će Zajednica biti formirana u skladu sa tim zakonima, a ne sa zakonima Republike Srbije.

Zajednicu srpskih opština će činiti deset opština sa većinskim srpskim stanovništvom, a pripreme za njeno ozvaničenje, uključujući i pisanje statuta, treba da budu obavljene do kraja godine. Ona treba da ima nadležnosti iz oblasti zdravstva, prosveta, ekonomskog razvoja i prostornog planiranja. Takođe ova Zajednica je koncipirana i da bude "kopča" za institucionalnu saradnju srpskih sredina na Kosovu sa državom Srbijom. To uključuje i dotok novca iz Beograda za podršku srpskom stanovništvu na Kosovu.

U srpskoj vladi zadovoljni su zbog toga što će Zajednica imati institucionalna obeležja, poput Skupštine, predsednika, Saveta, zastave, a u Prištini ističu da je najvažnije da neće imati izvršna ovlašćenja i da će se vladati po kosovskim zakonima. Očigledna razlika u tumačenju nagoveštava probleme i nesporazume tokom primene sporazuma, ali ključni korak je ipak načinjen, a Brisel i Vašington će nadgledati ceo proces.

U oblasti telekomunikacija Kosovo može biti zadovoljno, jer će dobiti međunarodni pozivni kod 383, ali će kosovski Srbi i dalje moći da koriste srpsku telekomunikacionu mrežu sa dosadašnjim kodovima, a cene razgovora sa Srbijom biće kao i u domaćem saobraćaju unutar Srbije. Takođe, državnom operateru mobilne telefonije Telekomu Srbija omogućeno je da nastavi da radi i na Kosovu, u srpskim opštinama.

Most na reci Ibar u centru Kosovske Mitrovice, koji je za saobraćaj i prolaz zatvoren još od 1999. godine, biće pretvoren u pešačku zonu. Srbi kontrolišu ovaj most i na njemu su podigli barikade, da bi ga kasnije pretvorili u “park mira” sa ciljem da spreče ulazak kosovskih snaga bezbednosti i radikalno raspoloženih grupa iz južnog (albanskog) u severni (srpski) deo grada. Taj režim će, očigledno, morati da bude promenjen.

Zaokret

Vlasti u Beogradu računaju sa punom sigurnošću da će u narednim mesecima otvoriti neka pregovaračka poglavlja sa EU, budući da je uspeh briselskih dogovora sa kosovskom vladom bio jedan od osnovnih političkih uslova za to. Vučić i SNS i ne pokušavaju da povedu kampanju čiji glavni cilj bi bio da široj javnosti objasne da je Srbija morala da odustane od ciljeva koje je ranije zacrtala i da počne da prihvata realnost. Umesto toga, na snazi je kampanja o novoj velikoj pobedi koja u suštini blokira ozbiljan društveni dijalog na ovu temu.

Vučić nastoji da ograniči prostor ultranacionalistički orijentisanim strankama i grupacijama da govore o „izdaji“ i praktičnom priznavanju ingerencija kosovskih vlasti, strahujući da oni mogu da animiraju značajan procenat nacionalistički opredeljenih birača koji su sada uz SNS. Srpska javnost je tako reći do pre nekoliko godina sistematski „hranjena“ idejom o Kosovu kao neodvojivom delu Srbije a ideja o direktnim pregovorima sa Prištinom dočekivana je „na nož“.

Dok su bili opozicija, Vučić i funkcioneri SNS-a su prednjačili u odbrani Kosova kao neodvojivog dela Srbije. Ali, njihov zaokret u pravcu političkog pragmatizma ne izaziva snažne turbulencije delom zbog ogromne lične popularnosti premijera Vučića u širokim nacionalistički orijentisanim delovima stanovništva, delom zbog čvrste kontrole političke scene i medija u Srbiji od strane vladajućeg bloka.

Vučić je, ispostavilo se, ispravno procenio da Kosovo već godinama nije istinski prioritet za ubedljivu većinu birača u Srbiji i da značaj te teme prevashodno zavisi od kapaciteta ultranacionalističkih stranaka i grupacija da je nametnu javnosti. Otuda je za izbegavanje ozbiljnije političke štete po njega i SNS bilo dovoljno da podstakne nesuglasice među tim strankama i nametne medijsku kampanju kakva njemu odgovara.

Proevropski i liberalno orijentisane opozicione partije, poput nekada vladajuće Demokratske stranke (DS) i ne mogu imati suštinske primedbe na dogovor, budući da je reč o kompromisu načinjenom uz snažno insistiranje Brisela i Vašingtona. Kritika koju su te stranke izrekle svodi se na stav da nema razloga za likovanje i tvrdnje o pobedi srpske strane, što svakako ne može da nanese ozbiljniju štetu Vučiću.