Ramush Haradinaj, Aleksandar Vučić
Srpska javnost i nacionalistički i ultranacionalistički orijentisane stranke i grupacije bi pre samo nekoliko godina na svaki pokušaj kompromisa sa Prištinom, a kamoli na otvorenu koaliciju sa optuženim za zločine protiv Srba, reagovale masovnim demonstracijama širom Srbije, ali ovoga puta se ništa nije dogodilo
Ramuš Haradinaj, čovek koga su srpsko tužilaštvo i srpski mediji okarakterisali kao surovog ratnog zločinca i ubicu srpskih civila, postao je premijer Kosova zahvaljujući glasovima kosovskih Srba. Time su se srpske vlasti predvodjene predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem u Briselu i Vašingtonu još jednom potvrdile kao politički blok koji ima punu kontrolu nad situacijom u Srbiji i koji je u stanju da, bez većih unutrašnjih potresa, menja kurs srpske politike.
Izbor nove kosovske vlade otvorio je put ka nastavku pregovora o sprovodjenju Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa izmedju Beograda i Prištine, koji su blokirani već mesecima zbog toga što u kosovskom parlamentu nije bilo dogovora o formiranju većine. U pregovorima o formiranju nove kosovske vlade i srpskoj podršci Haradinaju nije bilo zvaničnog posredovanja Evropske unije i SAD, ali je logično pretpostaviti da su oni pažljivo pratili razvoj dogadjaja i da su uticali na odluke, kako Beograda tako i Prištine.
Vučić se nada (a sasvim je moguće da ima i takvo obećanje) da će Haradinaj i njegova vlada omogućiti formiranje Zajednice srpskih opština u srpskoj enklavi na severu Kosova. Zajednicu srpskih opština Beograd vidi kao svoje glavno postignuće u okviru Briselskog sporazuma. Ukoliko napravi neki napredak u tom pogledu, Vučić to može da iskoristi kako bi dokazivao da je Srbija uspela da obezbedi institucionalni okvir za zaštitu Srba na Kosovu i kako je zbog toga vredelo prihvatiti koaliciju čak i sa Haradinajem.
U nastojanju da pred domaćom javnošću opravda dogovor sa Haradinajem, srpska strana ističe da će kosovska vlada u potpunosti zavisiti od srpskih glasova (Haradinaj ima samo jedan poslanik više od potrebnih 50 odsto) i da će Srbi moći značajno da utiču na njene odluke. To je, medjutim, samo privid budući da lavovsku većinu stranaka i poslanika u kosovskom parlamentu čine partije kosovskih Albanaca i da zavisnost od srpskih glasova (ili glasova drugih nacionalnih manjina) može lako da bude izmenjena, bilo sklapanjem nekih dugačijih saveza, bilo novim izborima koji bi doneli drugačiji odnos snaga.
Podrška
Brisel i Vašington su svakako zadovoljni ovakvim razvojem dogadjaja a Vučić se može s pravom nadati da će podrška koju je od njih do sada dobijao da bude učvršćena. Preostaje mu da na domaćem terenu izbegne turbulencije, što za sada u potpunosti uspeva. Srpska javnost i nacionalistički i ultranacionalistički orijentisane stranke i grupacije bi pre samo nekoliko godina na svaki pokušaj kompromisa sa Prištinom, a kamoli na otvorenu koaliciju sa optuženim za zločine protiv Srba, reagovale masovnim demonstracijama širom Srbije, ali ovoga puta se ništa nije dogodilo.
Blokiranje svakog iole ozbiljnog otpora koaliciji sa Haradinajem postignuto je zahvaljujući kombinaciji visokog stepena kontrole nad mejnstrim medijima u Srbiji i očigledno velikog upliva vladajućih krugova na ultranacionaliste, odnosno grupe koje ih okupljaju. Sličan pristup je korišten i ranije, kada su pravosudje i policija u srpskim opštinama na Kosovu potpuno prebačeni u nadležnost kosovskih vlasti. To se u srpskim mejnstrim medijima više i ne pominje, nema (niti je bilo) ozbiljnijeg otpora nacionalista i ultranacionalista, pa je tema potpuno marginalizovana.
Protiv koalicije sa Haradinajem otvoreno su istupili nacionalistički orijentisan opozicioni pokret Dveri i konzervativna, takodje nacionalistički orijentisana, Demokratska stranka Srbije (DSS). Srpska radikalna stranka (SRS) Vojislava Šešelja, čijim je cepanjem nastala Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS), takodje je protiv koalicije, ali pruža prilično mlak otpor, iz čega se može zaključiti da vladajući blok ima načina da na nju utiče. Dveri i DSS su izraziti oponenti vlasti, ali su isuviše slabi da bi mogli da organizuju ozbiljniji otpor.
Stranke neformalno označne kao proevropska i prozapadna opozicija, poput Demokratske stranke (DS) i Pokreta slobodnih gradjana (PSG), nastupaju prilično neorganizovano i nemaju jasan odgovor na potez koji je povukao Vučić. One kritikuju odluku o koaliciji sa čovekom optuženim za ratne zločine, ali nemaju ni snage ni političkog prostora da organizuju ozbiljniji otpor. Jer, cela priča sa Haradinajem vezana je za napredak u odnosima Prištine i Beograda, što snažno podržavaju Brisel i Vašington.
Prepreke
Iako Vučićeva pozicija u ovom trenutku deluje veoma snažno, postoji i čitav niz slabosti koje mogu da je ugroze. Pre svega, on na političkoj sceni u Srbiji nema iskrenu podršku nijednog relevantnog političkog bloka ili stranke sa izrazitom proevropskom orijentacijom. Grupacija koju čini vladajući blok uglavnom je nacionalistički orijentisana, a podrška koju ona daje zaokretu u odnosu na Kosovo temelji se na sposobnosti Vučića i njegovih najbližih saradnika da spreče bilo kakav otpor unutar tog bloka.
Ukoliko bi u narednim godinama došlo do nekih ozbiljnijih ekonomskih i socijalnih potresa, odnosno ukoliko vlasti više ne bi mogle da ispunjavaju očekivanja (pre svega ekonomska) grupacija koje su sada uz njih, zapretila bi opasnost od osipanja podrške. Jer, ta podrška nije ni u elementarnom smislu zasnovana na političkom ubedjenju, nego na interesima. Osim toga, deo ubedjenih nacionalista i ultranacionalista u srpskom biračkom telu već sada ozbiljno sumnja u Vučićeve namere i sasvim je moguće da počne da se okreće ka Dverima i DSS-u, koji su ostali dosledni u politici prema Kosovu.
Vučić je, očigledno namerno, u potpunosti zatvorio vrata svakoj vrsti nagode sa tradicionalno proevropski orijentisanim strankama. Podršku iz tog bloka dobija od Liberalno demokratske partije (LDP) i Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), ali je njihov uticaj ograničen. SNS je strankama iz pomenutog bloka koje je nisu odmah otvoreno podržale osporila čak i pravo da učestvuju u rešavanju bilo kog ozbiljnog društvenog problema. Time je poništena mogućnost da vladajući blok u sprovodjenju politike prema Kosovu dobije podršku onog krila srpske političke scene i onog dela biračkog tela čija su politička ubedjenja iskreno proevropska i prozapadna.
Za ovakav pristup Vučić se verovatno opredelio u želji da spreči svaku mogućnost da stranke o kojima je reč iskoriste promenu kursa prema Kosovu i povećaju uticaj, kako u Briselu i Vašingtonu, tako i medju srpskim biračima. Stiče se utisak da ih namerno gura na poziciju protivnika sporazuma sa Prištinom, kako bi oko sebe ostavio potpuno čist prostor i kako bi mogao da se predstavi kao jedina proevropski orijentisana politička snaga. Na ruku mu ide činjenica da uspešno ispunjava očekivanja Brisela i Vašingtona, a sve dok je tako, imaće i njihovu podršku.
