Aleksandar Vučić
Za očekivati je da opozicija, koju vladajući blok do sada uopšte nije konsultovao o strateškim odlukama koje donosi, poziv na dijalog shvati kao pokušaj Vučića da je privoli da se u odlučujućem trenutku uključi u rešavanje kosovskog problema i da mu pomogne da prihvati kompromise koji se od njega traže
Srpski predsednik Aleksandar Vučić je, odmah po preuzimanju dužnosti, najavio da će pokrenuti dijalog o ključnim pitanjima vezanim za budućnost Srbije, uključujući i odnos prema Kosovu i promene Ustava Srbije. Najava je motivisana snažnom potrebom da se, zbog ubrzavanja evrointegracija, uspostavi novi, svakako fleksibilniji odnos prema Kosovu, kao i potrebom da se Ustav Srbije prilagodi evropskim standardima, naročito kada je reč o pravosudnom sistemu.
Atmosfera u kojoj je pokrenuta ova inicijativa veoma je daleko od povoljne. Opozicione stranke i nevladin sektor već godinama se u izjavama zvaničnika vladajućeg bloka u mejnstrim medijima tretiraju kao neka vrsta neprijatelja društva i kočnica razvoja Srbije. Insistira se na njihovoj povezanosti sa kriminalnim krugovima i stranim centrima moći, kao i na stavu da je reč o izdajnicima koji saradjuju sa stranim silama ili o grupicama nesposobnjakovića koji su u stanju da rade samo za svoje lične interese.
Da sa dijalogom neće ići baš glatko pokazalo se početkom prošle nedelje, kada je Vučić pozvao političke partije i blokove zastupljene u parlamentu na konsultacije o izboru novog premijera. Najveća opoziciona partija Demokratska stranka (DS) odmah je odgovorila da sa Vučićem nema o čemu da razgovara, a dolazak na konsultacije odbili su i Socijaldemokratska stranka (SDS) Borisa Tadića, pokret Dveri i stranka Dosta je bilo (DJB). Poziv na konsultacije je, inače, ustavna obaveza predsednika Srbije i nije sastavni deo dijaloga koji je po preuzimanju predsedničke funkcije najavio Vučić.
Za očekivati je da opozicija, koju vladajući blok do sada uopšte nije konsultovao o strateškim odlukama koje donosi, poziv na dijalog o ključnim problemima srpskog društva shvati kao pokušaj Vučića da privoli opozicione stranke da se u odlučujućem trenutku uključe u rešavanje kosovskog problema i da mu pomognu da prihvati kompromise koji se od njega traže. Nacionalistički orijentisane opozicione stranke i pokreti, poput Dveri i Demokratske stranke Srbije (DSS) odbijaju kompromise o Kosovu, a stranke takozvanog gradjanskog, proevropskog bloka nemaju interes da pomažu Vučiću.
Opozicija
Jedinstven nastup opozicije, naročito kada je reč o Kosovu, teško je zamisliv budući da je koncept koji zagovaraju ultranacionalisti iz Dveri i DSS radikalno insistiranje na Kosovu kao sastavnom delu Srbije, dok druge opozicione stranke razumeju potrebu za prihvatanjem realnosti i znaju da je to veoma bitno za evropsku budućnost zemlje. Ali one žele da prinude Vučića da, budući da je sam osmislio i da sam sprovodi politiku prema Kosovu, da ima ubedljivu većinu u parlmentu i odlučujući uticaj na sve segmente vlasti, sam prihvati i odgovornost za odluke koje treba doneti. Budući da se status Kosova definiše Ustavom, bilo bi iznenadjujuće ukoliko bi opozicija postigla dogovor o zajedničkoj platformi za promene Ustava.
Zato će u dijalog sa vlastima, kao i na buduće izbore, opozicione stranke, bar kada je reč o odnosu prema ključnim političkim i ekonomskim pitanjima, verovatno ići u dve ili više kolona. Zajednički mogu da nastupaju kada je reč o pitanjima vezanim za opšte uslove, poput pristupa mejnstrim medijima, revizije biračkih spiskova, i slično. DS bi mogla da se uključi u razgovore o promenama Ustava Srbije, budući da je u javnost već izašla sa svojom verzijom tih promena, u kojoj se naročito insistira na nezavisnosti pravosudnog sistema. Logično je, takodje, pretpostaviti da će DS, ali i druge stranke koje eventualno budu izrazile spremnost za dijalog, zahtevati pristup mejnstrim medijima jer u protivnom dijalog ne bi imao nikakvog smisla.
Vladajući blok bi mogao da se saglasi sa otvaranjem medijskog prostora za opoziciju kada je reč o konkretnim temama o kojima se razgovara, ali to ne znači da će biti spreman da obustavi bespoštedne kampanje protiv svih oponenata vlasti. Kada se opredelio za poziv na dijalog Vučić je svakako računao sa tim da je opozicija slaba i razjedinjena i da još nije u stanju da organizuje i vodi ozbiljnije političke akcije. Za očekivati je da će on pokušati da iskoristi spremnost dvojice lidera iz vremena devedesetih, Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića, da se uključe u dijalog.
Čanak je lider Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) a Jovanović lider Liberalno demokratske partije (LDP). Obojica su jasno proevropski orijentisani, ali je njihov uticaj u opadanju, a izloženi su i optužbama da su se previše približili Vučiću.
Podsticaji
Vučić svakako priželjkuje da Brisel i Vašington budu zainteresovani za otvaranje dijaloga unutar srpskog društva, ukoliko procene da to može da doprinese rešavanju kosovskog problema na platformi definisanoj Briselskim sporazumom.
U skladu sa tim, on verovatno očekuje da vodeće opozicione stranke budu spolja podstaknute na dijalog sa njim, ali i dalje ne pokazuje znake spremnosti da promeni krajnje oštar kurs prema opoziciji i nevladinom sektoru koji ga oštro kritikuju zbog narušavanja principa pravne države i jačanja autokratske vlasti. I opozicija će nastojati da iskoristi uticaj Brisela i Vašingtona na Vučića i srpski vladajući blok kako bi se ublažio permanentno oštar javni pritisak na opozicione stranke i isposlovali drugi ustupci. Da li će i u kolikoj meri u tome uspeti zavisiće od njene sposobnosti da se organizuje i poveže kako bi zajedinički delovala u odnosu na vlast.
Pokušaji povezivanja za sada su u povoju, pa Vučić ima razloga da, nakon što bude izabrana nova srpska vlada i nakon što završi formiranje svog predsedničkog kabineta, ubrza rad na otvaranju dijaloga. Srpska opozicija, koja je izbačena iz skoro svih segmenata izvršne vlasti, od lokalnog do republičkog nivoa, šansu traži u narednim izborima, a prvi koji bi trebalo da uslede su izbori za lokalnu samoupravu u gradu Beogradu, previdjeni za narednu godinu. Vučić i SNS nisu spremni da “predaju” Beograd koji su sa mukom “osvojili”, a opozicija se nada uspehu i pokušava da formira funkcionalan savez. Nova predizborna kampanja će, sama po sebi, doneti nova zaoštravanja u odnosima vlasti i opozicije.
Gradski izbori nisu nepostedno povezani sa dijalogom koji je najavio Vučić, ali je moguće da njihov ishod značajno utiče na odvijanje dijaloga, naročito ukoliko bi opozicija zabeležila uspeh. Za opoziciju, a naročito za DS, ti izbori imaju veći značaj od Vučićevog poziva na dijalog, što znači da će opozicione stranke biti usredsredjene na kampanju. Neminovno zaoštaravanje odnosa koje sa sobom nosi predizborna kampanja neće, naravno, pogodovati razvoju dijaloga.
