Premijerki Brnabić ponovo mandat za sastav srpske vlade

Izbor dosadašnje premijerke za mandatarku je, inače, sasvim očekivan i pokazuje da vladajući blok nema nameru da pravi bitnije izmene u odnosu na dosadašnji način rada. Vučić je razvio sistem autokratske vlasti u kome praktično sve odluke zavise od njega lično. Nema sumnje da će on odrediti i sastav nove vlade

"Ona se žestoko borila za svoju zemlju. Vodila je politiku koja se nije dodvoravala ni stranim centrima moći, ni onim u zemlji" - tim rečima je srpski predsednik Aleksandar Vučić obrazložio imenovanje dosadašnje premijerke Ane Brnabić za mandatarku za sastav nove vlade. Oponenti vladajućeg bloka i analitičari u Beogradu sa podsmehom komentarišu obrazloženje, smatrajući ga ciničnim i netačnim. Jer, premijerki se događalo da i u javnim nastupima Vučića oslovi sa "šefe", a ona i njena vlada su tokom celog mandata pokazali punu lojalnost predsedniku, stavljajući do znanja da sprovode njegovu politiku i odluke.

Prema Ustavu, Srbija je parlamentarna demokratija u kojoj politiku kreiraju parlament i vlada. Formalno gledano, pozicija vlade je neuporedivo jača od pozicije predsednika Srbije. Vučić jeste šef vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), čiji je Ana Brnabić član, ali to nikako ne bi trebalo da znači da može da bude šef premijerki koja formalno ima veća ovlaštenja od njega, a Ustav je obavezuje da radi u interesu svih građana. Suštinski, predsednik je dominantna politička figura, a vlada i ministri nisu ni krili da smatraju da im je zadatak da sprovode njegove ideje i odluke. Dodvoravanja je, dakle, itekako bilo, ali šefu vladajuće stranke, u čijim rukama je koncentrisana moć.

Izbor dosadašnje premijerke za mandatarku je, inače, sasvim očekivan i pokazuje da vladajući blok nema nameru da pravi bitnije izmene u odnosu na dosadašnji način rada. Ona ne pripada krugu osnivača vladajuće SNS, u koju se zvanično učlanila tek u oktobru prošle godine, pa nema ni uticaj ni naročito snažne veze unutar partijskih struktura i sa tog stanovišta ne može da ugrozi šefa stranke. Osim toga, oponenti je često (i to na osnovu zvaničnih papira) optužuju za umešanost u korupciju i da je u sukobu interesa jer firma u kojoj radi njen brat dobija unosne državne poslove. To je čini dodatno ranjivom, a samim tim i podložnom punoj kontroli.

Teoretski je moguće zamisliti da, u slučaju eskalacije političkih, ekonomskih i socijalnih prilika u zemlji, u nekim centrima moći u zemlji ili u inostranstvu požele da na različite načine podstaknu i podrže premijerku da iskoristi objektivno jako velika ustavna ovlaštenja i potisne uticaj Vučića. U praksi Ana Brnabić, čak i ako bi zaista želela, tako nešto ne može da izvede jer naprosto nema ni dovoljno uticaja ni dovoljno podrške. Otuda je njen izbor za mandatarku sa Vučićeve tačke gledišta dvostruko koristan: omogućuje mu punu kontrolu osnovnih poluga vlasti i pruža neku vrstu garancije da šef države i lider SNS-a neće biti uzgrožen "iznutra".

Pozicioniranje

Vučić je razvio sistem autokratske vlasti u kome praktično sve odluke zavise od njega lično. Nema sumnje da će on odrediti i sastav nove vlade, a da će premijerka Brnabić, kao i do sada, funkcionisati kao neka vrsta operativca zaduženog za sprovođenje odluka šefa države. Takva pozicija predsednika Srbije "zabetonirana" je sastavom novog parlamenta u kome njegova SNS ima natpolovičnu većinu, a vladajuća koalicija čak dvotrećinsku većinu poslaničkih mesta. Vodeće opozicione stranke su bojkotovale prošle izbore, a većina onih koje su ipak izašle nije uspela da pređe cenzus. Tako je srpski parlament ostao bez iole ozbiljne opozicije, čime je poremećena i unutrašnja ravnoteža u društvu.

Srpski predsednik je, očigledno namerno, izabrao da ime mandatarke objavi 5. oktobra, na dan kada je pre 20 godina u masovnim demonstracijama organizovanim širom Srbije opoziciona koalicija Demokratska opozicija Srbije (DOS) srušila režim Slobodana Miloševića. Socijalistička partija Srbije (SPS), koalicioni partner u dosadašnjoj vladi, i Srpska radikalna stranka (SRS), čijim cepanjem je nastala Vučićeva SNS, i tada su bile na vlasti. Te stranke u međuvremenu su uspele da se revitalizuju, prilagode novim okolnostima, ponovo preuzmu vlast i ojačaju do mere koja im omogućuje da se poigravaju sa opozicijom, čiju okosnicu čine snage koje su organizovale rušenje Miloševića.

Vučić je učio na Miloševićevim greškama i za sada je uspeo da izbegne veće probleme. Milošević je uoči pada bio u lošim odnosima i sa svetom i sa susedima, a za saveznika je, praktično, imao samo Rusiju. Vučić je našao načina da ostane "u milosti" vodećih svetskih centara moći koji od njega očekuju da doprinese stabilnosti regiona tako što će normalizovati odnose sa Kosovom. To ga čini važnim "faktorom stabilnosti" u regionu pa na medjunarodnoj sceni za sada ne postoji naročito izražen interes za njegovo rušenje sa vlasti ili ograničavanje populistički intoniranog autoritarnog sistema koji uvodi u Srbiju.

U vreme Miloševića opozicija je imala vlast u više gradova i opština, kao i uticaj na lokalne medije. Sadašnji vladajući blok je uložio ogromne napore i resurse da potpuno rascepka i uništi opoziciju, koja praktično više nema uticaja ni na lokalnom nivou. Gotovo svi lokalni i većina mejn strim medija su ostali bez podrške i podređeni su vladajućem bloku, a vlasti su veliku pažnju posvetile preuzimanju čvrste kontrole nad sudstvom, školstvom i drugim važnim organima javne vlasti koji su duboko zavisni do dnevne politike. U takvim uslovima prostor za delovanje oponenata je bitno ograničen, što znači da vlastima, bar za sada, na unutrašnjem planu ne preti ozbiljnija opasnost.

Dijalog

Uprkos činjenici da zbog kooperativnosti oko Kosova i dalje ima snažnu podršku Brisela i Vašingtona, Vučićeva pozicija ipak nije dugoročno stabilna, a njegov ugled na Zapadu snažno je opterećen činjenicom da u parlamentu, a time i u sistemu vlasti, praktično ne učestvuje opozicija. Vlasti su svesne da će im u budućnosti to biti još veći problem i pokušavaju da pripreme teren za uvlačenje opozicije i drugih oponenata u institucije. U obaveštenim krugovima sve više preovlađuje uverenje da će nova vlada premijerke Ane Brnabić biti samo neka vrsta prelaznog rešenja i da će za dve godine, kada slede predsednički izbori, biti održani i vanredni parlamentarni izbori na koje bi izašla i opozicija.

Vlasti su pokrenule pripreme za organizovanje dijaloga sa opozicijom (takozvani unutrašnji dijalog), verovatno po ugledu na sličan dijalog koji je, uz posredovanje Evropske unije (EU) i nevladinog sektora, vođen uoči prošlih izbora. Još, medjutim, nema vidljivih naznaka da su spremne i da se odreknu dela apsolutne kontrole nad političkim i ekonomskim poslovima, kao ni nad mejn strim medijima, što znači da smatraju da je saradnja moguća isključivo pod uslovima koje one diktiraju. Opozicija očekuje da se u dijalog i pripreme sledećih izbora snažno uključi Brisel, a po mogućnosti i Vašington, procenjujući da se na taj način može otvoriti put za promene stanja u zemlji.

Opozicione stranke pokazuju znake spremnosti da se makar delimično reorganizuju, ali su i dalje veoma daleko od mogućnosti da stvore ozbiljniji front. Demokratska stranka (DS), koja je bila vodeća politička snaga bloka koji je srušio Miloševićev režim, ponovo se cepa, i to uz oštre svađe između dve frakcije. Bilo bi veliko iznenađenje ukoliko bi se dogodilo da se u dogledno vreme reorganizuje i spremna dočeka izbore. Najnoviji rascep verovatno je snažno podstaknut od strane vladajućeg bloka koji, nakon bezuspešnih pokušaja da uspostavi odlučujući upliv na rad već duboko poljuljane stranke, želi da je dodatno marginalizuje.

Vodeću ulogu na opozicionoj sceni polako preuzimaju Stranka slobode i pravde (SSP) bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i Narodna stranka (NS) bivšeg ministra inostranih poslova Vuka Jeremića. Obojica su u vreme kada je DS bila na vlasti bili njeni visoki funkcioneri, a svoje stranke su formirali nakon serije unutarstranačkih previranja i gubitka vlasti. Budući da je Đilas biznismen i da, za razliku od većine drugih stranačkih lidera, raspolaže nekim novcem, on ima makar teoretskih izgleda da povede neke ozbiljnije akcije. Dometi SSP-a, kao i dometi opozicije u celini, u dogledno vreme će biti takvi da, eventualno, mogu računati na ulazak u parlament, ali ne i na ugrožavanje vladajućeg bloka.