Predsednički izbori u Srbiji: Vučiću najviše izgleda

Praktično nijedan protivnik vlasti na domaćoj političkoj sceni u ovom trenutku ne može da računa na snažinu podršku iz nekog od važnijih svetskih centara moći, što bitno ograničava mogućnost organizovanja šireg i ozbiljnijeg otpora vladajućem bloku

Podrška Brisela i Vašingtona, dobri odnosi sa Rusijom, stabilan budžet i finansije na jednoj i ignorisanje pravne države i kontrola najuticajnijih medija na drugoj strani temelji su na kojima počiva politika Aleksandra Vučića, srpskog premijera i kandidata za predsednika na izborima koji se održavaju 2. aprila. Poslednji „sastojak“, puna kontrola medija, ima odlučujući značaj jer bez njega ne bi bilo moguće u praksi održati proevropsko opredeljenje nacionalistički orijentisane većina koja ne gleda sa naročitim simpatijama na Zapad, ali ni marginalizovati instrumente pravne države.

Ilustrativan je primer gostovanje bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera na velikoj konvenciji vladajućeg bloka u Beogradu, održanoj 24. marta, na godišnjicu početka NATO bombardovanje ciljeva u bivšoj Jugoslaviji. Šreder je u vreme bombardovanja bio nemački kancelar a Nemačka je, kao članica NATO, učestvovala u napadima. Vučićevi protivkandidati na predsedničkim izborima poziv Šrederu da u Beogradu govori baš na dan početka bombardovanja su oštro osudili, ali vodeći mediji su njihovim osudama posvetili veoma malo pažnje.

Ćutali su i ultranacionalisti koji imaju solidne odnose sa vladajaućim blokom. Lider ultranacionalističke Srpsk radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj nije komentarisao dolazak Šredera, mada nikada ranije nije popuštao priliku da izrazi gnev prema NATO i zemljama čije su snage učestvovale u bombardovanju Jugoslavije. Time je, u najmanju ruku, olakšao poziciju Vučiću. Sve u svemu, kritike su se svele na izjave opozicionih predstavnika i predsedničkih kandidata koje su preneli manje uticajni mediji koji nisu pod uplivom vlasti i na tekstove po sajtovima i postove po društvenim mrežama.

Šreder je na Vučičevoj predizbornoj konvenciji govorio u kasnim popodnevnim časovima, a tokom celog dana u Srbiji su održavane manifestacije kojima je obeležena godišnjica bombardovanja bivše Jugoslavije. Ponovljeni su podaci o broju poginulih i ranjenih i o materijalnim štetama, a predstavnci vlasti održali su patriotski intonirane govore. Pokušaji Vučićevih oponenata da ta dva dogadjaja na bilo koji način dovedu u vezu ostali su slabo vidljivi u srpskom javnom diskursu, čime je aktuelni premijer demonstrirao moć i uticaj kojim raspolaže.

Podrška

Odluka Vučiča da baš na dan bombardovanje pozove Šredera (koga je inače angažovao kao savetnika i lobistu) da govori na njegovoj konvenciji deluje pomalo iracionalno, budući da je potpuno jasno da ona, sama po sebi, nosi jasan politički rizik. Ali, čini se da je premijeru bilo veoma stalo da Zapadu, a naročito Nemačkoj kao najvažnijem partneru u Evropskoj uniji, pokaže da ne odustaje od proevropske politike, da nema tog rizika u koji se ne bi upustio u ime te politike i da ne gaji ni trunku mržnje ili osvetoljubivosti zbog bombardovanja Jugoslavije.

Vučić je ovim manevrom takodje potvrdio sposobnost da održi kontrolu nad nacionalističkim i ultranacionalističkim grupama. To ga preporučuje kao pouzdanog i efikasnog partnera u rešavanju najvažnijih regionalnih problema, uključujući i regulisanje odnosa izmedju Srbije i Kosova i uticaj na predsednika Republike Srpske (RS, srpski entitet u Bosni i Hercegovini) Milorada Dodika, sa kojim Brisel i Vašington imaju sve više problema.

U jeku kampanje srpski premijer je posetio Nemačku, gde se sastao sa kancelarkom Angelom Merkel. Poseta je u domaćim medijima opisana kao veoma uspešna, a Vučić je dobio punu podršku Merkelove. Detalji razgovora nisu objavljeni, ali Berlin ničim nije stavio do znanja da su optimistički intonirani izveštaji u srpskim medijima u neskladu sa onim što se dogadjalo tokom posete.

Istovremeno, Vučić je uspeo da sačuva solidne odnose sa Moskvom, uprkos tome što je jasno da mu se u Rusiji ne veruje previše. Nakon što je iz igre izbacio još uvek aktuelnog predsednika Tomislava Nikolića, koji ne krije naklonost Moskvi, doveo je Rusiju u poziciju da, htela to ili ne, gradi dobre odnose sa njim. Vučićeva poseta Moskvi i sastanak sa Vladimirom Putinom „tempirani“ su na sam kraj pedsedničke kampanje i omogućili su mu da sumnjičavim ultranacionalistima pošalje poruku da je on taj na koga računa ruski predsednik.

Pragmatična Moskva očigledno pažljivo prati situaciju i prilagodjava poteze koje vuče. Susretom sa Vučićem većini proruski opredeljenih srpskih birača poručuje da je i dalje uz njih, čime čuva teren za dalje širenje uticaja. Rusiji svakako nije u interesu da pravi otvorenog neprijatelja od nekog čiju izbornu pobedu očekuje, ali to ne znači da na ključnoj poziciji u Srbiji zaista želi da vidi Vučića.

Treći “igrač”, Vašington, zaokupljen je svojim problemima i za sada je bez naročite inicijative. Amerika ne pokazuje nameru da istupi oštrije prema aktuelnoj srpskoj vlasti, iz čega se može zaključiti da ne smatra da ta vlast ugrožava američke interese u regionu.

Izgledi

Kada se sve sabere, praktično nijedan Vučićev protivnik na domaćoj političkoj sceni u ovom trenutku ne može da računa na snažnu podršku iz nekog od važnijih svetskih centara moći, što ograničava mogućnost organizovanja šireg i ozbiljnijeg otpora vladajućem bloku. Istovremeno, vlasti mogu nesmetano da nastave da šire uticaj na vodeće srpske medije i koriste državne resurse kako bi mu osigurali ubedljivu prednost na predsedničkim izborima. Jer, reakcije na takve mere iz Brisela i Vašingtona postoje, ali su veoma mlake.

Do sada radjena istraživanja javnog mnjenja potvrdjuju da bi Vučić, ukoliko na birališta izadje manje od četiri miliona birača, mogao da pobedi i u prvom krugu. Ako bude drugog kruga njegova pobeda je opet prilično izvesna, ali vladajući blok želi to po svaku cenu da izbegne jer bi drugi krug bio neka vrsta znaka slabosti, odnosno opadanja moći tog bloka i popularnosti samog Vučića.

Vućić, prema anketama, ima nešto više od 50 odsto podrške. Drugi po snazi, sa manje od 20 odsto podrške, je bivši ombudsman Saša Janković a treći je bivši ministar inostranih poslova Vuk Jeremić. Njih trojica će, po svemu sudeći, biti glavni takmaci u trci za predsedničko mesto, s tim što i Janković i Jeremić nekom vrstom pobede mogu smatrati ulazak u drugi krug. To bi značajno uticalo na njihov rejting, a opozicija u celini imala bi priliku da se reorganizuje i ojača.

I bez drugog kruga političke prilike u Srbiji nakon predsedničkih izbora počeće da se menjaju. Za očekivati je da će Vućićeva pobeda voditi ka učvršćivanju vlasti jednog čoveka i njegovih najbližih saradnika, odnosno učvršćivanju neke vrste predsedničkog sistema. Taj sistem neće biti formalizovan, ali je izvesno da će politička i ekonomska moć sa Vučićem da se iz vlade premeste u predsedničku funkciju i da će uticaj parlamenta dodatno opasti.

Istovremeno, kampanja je pokazala da počinje oporavak snaga koje predstavljaju srednji obrazovani sloj čiji eksponent je Janković, kao i umerenih nacionalista koji su bliži Jeremiću. Pripadnici tih slojeva koji su pokazali naklonost prema dvojici kandidata „frontalno“ su proglašeni za izdajnike, lopove i strane plaćenike, što ih podstiče na pojačan otpor i produbljuje političke razlike u srpskom društvu.