Upadljivo oklevanje vladajućeg bloka da odredi kandidata za predsedničke izbore se ipak može uzeti kao znak nedovoljne odlučnosti koja bi tom bloku mogla da nanese ozbiljnu političku štetu
Redovni predsednički izbori u Srbiji treba da budu održani za dva, najviše tri meseca, ali se o kandidatu vladajućeg bloka još ništa pouzdano ne zna. Oklevanje sa izborom kandidata počinje da bode oči budući da se već uveliko zna da će dva ključna kandidata opozicionih stranaka i gradjanskih pokreta biti srpski ombudsman Saša Janković i bivši ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić.
Jeremić već nekoliko nedelja vodi kampanju po Srbiji, a Janković 7. februara podneo je ostavku na mesto ombudsmana, dakle se očekuje i njegova kampanja. Bilo bi pogrešno zaključiti da su SNS i njeni partneri u panici i da ne znaju šta da rade, ali se oklevanje ipak može uzeti kao znak nedovoljne odlučnosti koja bi tom bloku mogla da nanese ozbiljnu političku štetu.
Neodlučnost nije motivisana potezima koje vuku oponenti, nego je posledica komplikovanih i nerešenih odnosa unutar samog vladajućeg bloka, gde stranke i uticajne grupe i pojedinci traže načina da za sebe izvuku maksimalnu političku korist od narednih izbora.
Odluku o predsedničkom kandidatu treba da donese lider SNS-a, srpski premijer Aleksandar Vučić, koji je ubedljivo najuticajnija i najpopularnija politička figura u zemlji. Njegovi saradnici i koalicioni partneri ga, sada već otvoreno, podstiču da se lično kandiduje i tako obezbedi pobedu vladajućeg bloka u prvom krugu, ali on okleva i pokušava da nađe neko drugo rešenje.
Oni koji se zalažu za Vučićevu kandidaturu imaju ubedljive razloge za to. Naime, drugi potencijalni kandidat vladajućeg bloka je aktuelni predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je već javno izrazio želju da ponovo trči predsedničku trku, teško da može da dođe do pobede u prvom krugu. O njemu ni sam Vučić očigledno nema naročito visoko mišljenje, inače bi ga podržao odmah nakon što je izrazio želju da se kandiduje. Pobeda u prvom krugu za SNS i vladajući blok bi bila potvrda dominacije, dok bi ulazak u drugi krug mogao da se tumači kao znak opadanja moći tog bloka.
Dan posle
Razlozi koji srpskog premijera teraju na uzdržanost ne tiću se samog izbornog procesa, nego se odnose na „dan posle“, odnosno na to kako bi raspored političkih snaga u zemlji mogao da izgleda nakon što on pobedi na predsedničkim izborima. Naime, ovlašćenja predsednika nisu velika, a realna moć leži u rukama vlade i vladajućih stranaka. To znači da Vučić, ako se kandiduje za predsednika, mora prethodno da osigura dominaciju u vladi, u kojoj više ne bi mogao da bude premijer. Za njegovu kandidaturu se i dalje naročito glasno zalaže ministar spoljnih poslova i lider Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivica Dačić.
SPS je ključni koalicioni partner SNS-a i Dačić verovatno očekuje da, u slučaju povlačenja Vučića sa premijerskog mesta, poveća uticaj u izvršnoj vlasti, a možda se nada i dogovoru o premijerskom mestu. Ali, SPS i Dačić ističu bliskost sa Moskvom, a Vučić ne može znati da li će ambiciozni i iskusni koalicioni partner poželeti tu bliskost da iskoristi protiv njega ako i ukoliko premijersku funkciju zameni predsedničkom. Istovremeno, sam premijer se ne može pohvaliti jakim vezama u Moskvi koje bi mu omogućile da blokira takve ambicije, ukoliko do njih dođe.
Osim toga, postoji makar teoretska mogućnost da Vučić po preuzimanju predsedničke funkcije, izgubi deo uticaja unutar SNS-a. Jer, aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, koji je osnivač i prvi predsednik SNS-a, napustio je stranačku funkciju onog trenutka kada je postao predsednik. Sasvim je moguće da će Nikolić tražiti od Vučića da i on isto učini, pa će mesto šefa stranke ostati upražnjeno. Nikolić bi u tom slučaju mogao da poželi da ponovo preuzme stranku, u zamenu za odustajanje od predsedničke funkcije, što otvara prostor za unutarstranačka pregrupisavanja.
Tako bi se Vučić našao u situaciji da, kandidujući se za predsednika Srbije, dobije po Ustavu prilično slabo mesto šefa države, a da unutar svoje partije i unutar vlade otvori prostor za rast uticaja ambicioznih saradnika koje u trenutku eventualne krize možda neće moći u potpunosti da kontroliše. Jedini način da to spreči je da prethodno u potpunosti i dugoročno osigura svoje pozicije u vladi i SNS-u. To neće biti lako jer ni ugled i ambicije „političkog oca“ SNS-a Tomislava Nikolića i koalicionog partnera Ivice Dačića nisu minulih godina skršeni.
Opozicija
Do sada radjena istraživanja javnog mnjenja kandidatima opozicije daju šanse za ulazak u drugi krug ukoliko kandidat ne bude Vučić, ali ne i za konačnu pobedu u drugom krugu. Pri tome Jeremić, koji ima prethodno političko iskustvo i u dosadašnjem delu kampanje koristi populističku retoriku, ima nešto više šansi. Janković se nije bavio politikom i to će pokušati da iskoristi kao prednost kod značajnog dela biračkog tela zasićenog neispunjenim obećanjima političkih lidera. Oko njih dvojice se već uveliko grupišu snage koje će ih podržati.
Jeremić je napravio savez sa uticajnim lokalnim strankama i liderima u gradovima Šapcu (zapadna Srbija) i Kragujevcu (centralna Srbija), a pokušava da učvrsti pozicije i u drugim opštinama. Njega podržavaju mahom političke grupacije i pojedinci sa naglašenim nacionalnim predznakom. Računa na podršku razočaranih glasača SPS-a i SNS-a, ali i na glasove dela pristalica razočaranij pristalica proevropski raspoloženih stranaka.
Janković je, bar kada je o kampanji reč, na samom početku. On je dobio važnu podršku Demokratske stranke (DS), koja raspolaže ozbiljnom infrastrukturom, kao i manjih partija, poput Nove stranke nekadašnjeg premijera Zorana Živkovića. Uz Jankovića je i većina nevladinih organizacija, kao i drađanski pokreti nastali u minulih nekoliko godina. Svi zajedno računaju na glasove razočaranih pripadnika srednjeg sloja, kao i na glasove dela nekada veoma širokog i uticajnog biračkog tela DS-a.
Ozbiljne šanse istraživači javnog mnjenja daju i lideru ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS) i haškom optuženiku Vojislavu Šešelju. Vučiću i SNS-u bi verovatno odgovaralo da se on pojavi u drugom krugu, budući da bi tada njihov kandidat mogao da računa na glasove umerenih birača, zaplašenih Šešeljevim radikalizmom. SNS je nastala raspadom SRS-a, uz naglašeno distanciranje od ultraradikalizma, ali se u javnim nastupima sve upadljivije drži radikalne populističke retorike, pa je pitanje da li Šešelj može da joj “otme” respektabilan broj glasova.
