Saša Janković (Foto: Medija centar Beograd )
Ključno pitanje za predsedničkog kandidata koji namerava da se suprotstavi kandidatu vladajućeg bloka je da li će slaba i razjedinjena opozicija uspeti u narednih nekoliko meseci da postigne neki dogovor i da li će se pronaći makar minimalna sredstva za finansiranje kampanje
Poziv grupe od 100 intelektualaca i javnih ličnosti srpskom ombudsmanu Saši Jankoviću da se kandiduje na predsedničkim izborima predviđenim za iduću godinu ustalasao je srpsku političku scenu, ali niko još ne povlači konkretan politički potez. Janković je, kako se i očekivalo, saopštio da mu je čast što je predložen od strane uglednih ljudi, ali da je i dalje ombudsman i da će o kandidaturi govoriti “kad dođe vreme”, dok je vladajući blok, takođe očekivano, pojačao ionako žestoku kampanju protiv njega.
Janković pobudjuje pažnju pre svega zbog činjenice da je drugačiji od svih ostalih potencijalnih predsedničkih kandidata. Kandiduju ga gradjani a ne partije, nije se do sada bavio politikom, ne libi se da kao ombudsman vodi postupke i u slučajevima koji su krajnje neprijatni po vlasti. To može da bude bitna prednost na srpskoj političkoj sceni, budući da su birači prezasićeni višedecenijskim jalovim političkim obračunima među strankama, visokim stepenom korupcije i narastajućim uticajem partijskih struktura koje nameću sopstvene interese u institucijama javne vlasti.
Ali, to što je drugačiji do ostalih, što se ozbiljno i odgovorno bavi poslom ombudsmana koji mu je poverio parlament, što nije povezan ni sa jednim korupcionaškim skandalom i što će nesumnjivo uživati podršku marginalizovanog srednjeg sloja, ipak nije dovoljno za pobedu na izborima. Grupa koja ga je predložila ne raspolaže novcem neophodnim za kampanju, a opozicione političke partije, koje imaju kakvu-takvu infrastrukturu neophodnu za učešće na izborima, još su daleko od mogućnosti da se slože oko podrške jednom predsedničkom kandidatu.
Bez ova dva slova, odnosno bez novca i infrastrukture koja bi mogla da organizuje i vodi kampanju, kao i da obezbedi kontrolu celokupnog izbornog procesa, pobeda na izborima ne zvuči kao realna opcija. Otuda je ključno pitanje za Jankovića, ili bilo kog drugog predsedničkog kandidata koji namerava da se suprotstavi kandidatu vladajućeg bloka, da li će slaba i razjedinjena opozicija uspeti u narednih nekoliko meseci da postigne neki dogovor i da li će se pronaći makar minimalna sredstva za finansiranje kampanje.
Kandidati
Odluka 100 intelektualaca i javnih ličnosti da pozovu Jankovića da se kandiduje u praksi funkcioniše i kao podsticaj opozicionim strankama da što pre konsoliduju redove i počnu pripreme za predsedničke izbore. Odgovor opozicije, bar za sada, nije previše ohrabrujući. Nekoliko manjih stranka je javno podržalo kandidaturu Jankovića, dok se one najveće i najuticajnije drže po strani, naglašavajući da on treba prvo jasno da odgovori da li je spreman da prihvati kandidaturu.
Javnu potvrdu da će se kandidovati Janković u ovom trenutku ne može dati jer bi odmah nakon toga morao da podnese ostavku na mesto ombudsmana. Logično bi bilo da se on, kao i drugi potencijalni kandidati, javno izjasni tek kada izbori budu raspisani, a to se može očekivati verovatno početkom iduće godine. Do tada će se sve svoditi na odmeravanja snaga među opozicionim strankama, a pritisak na Jankovića iz vladajućeg bloka, kao i kampanja koju protiv njega vode vlastima bliski tabloidi, dobiće na zamahu.
Kao potencijalni kandidat opozicije pominje se i bivši ministra inostranih poslova Vuk Jeremić koji solidno stoji u istraživanjima javnog mnjenja. Jeremić je prihvatljiv za neke od opozicionih stranaka, uključujući i najveću, Demokratsku stranku (DS). Ali, ni oko njegove kandidature nema saglasnosti, a pregovore o tome dodatno opterećuju spekulacije da je, budući da slovi kao nacionalista, blizak i vladajućim strankama.
U vrhu DS-a postoji raspoloženje da se za predsednika kandiduje lider te stranke Dragan Šutanovac. Ukoliko bi se ostatak opozicije dogovorio da podrži nekog od pomenutih vanstranačkih kandidata, DS bi se na izborima provela veoma loše jer bi je protivnici vladajućeg bloka, od kojih se očekuju glasovi, doživeli kao remetilački faktor. Otuda je Šutanovčeva kandidatura moguća samo ukoliko se ispostavi da opozicija ne bude kadra da postigne ni minimum saglasnosti, a sve stranke se okrenu traženju sopstvenih opcija.
Vlasti
Vladajući blok predvođen premijerom Aleksandrom Vučićem, po prirodi stvari, priželjkuje da protiv kandidata tog bloka na izborima “trči” što više kandidata opozicije. Ali, glavni Vučičev problem nije opozicija, nego to što u redovima vladajućeg bloka ne može da pronađe dovoljno ubedljivog kandidata. On želi pobedu u prvom krugu, a na to može sa izvesnošću da računa samo ukoliko napusti premijersko mesto i lično se kandiduje. Takva odluka bila bi neka vrsta priznavanja nemoći, što premijer želi da izbegne.
Za sada se kao potencijalni kandidat vladajućeg bloka najčešće pominje sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kome bi to bio drugi mandat. Nikolić je javno stavio do znanja da želi da se kandiduje, čime je poslao poruku Vučiću da računa na njega. On, inače, slovi kao političar koji je blagonaklon prema Moskvi, što Vučiću stvara probleme u nastojanju da ojača veze sa Briselom i Vašingtonom. Ali, Nikolić i dalje ima uticaja unutar vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), čiji je odnivač, i Vučić o tome ipak mora da vodi računa.
Nikolićeva pobeda u prvom krugu je upitna čak i ukoliko se veći deo opozicije ne dogovori o zajedničkom kandidatu. Ukoliko bi kandidature istakli i Janković i Jeremić, izvesno je da bi uz sebe vezali značajan broj birača. Jankoviću bi se okrenuli obrazovaniji i proevropski orijentisani slojevi društva, dok bi Jeremić mogao da uz sebe veže značajan broj umerenih nacionalista. To bi moglo da bude sasvim dovoljno da kandidat vladajućeg bloka ne dobije dovoljno glasova za pobedu u prvom krugu.
Drugi krug bi, sam po sebi, podigao očekivanja opozicije i pružio joj priliku da pokaže koliki procenat glasača nije zadovoljan Vučićem. Nikolić bi i u drugom krugu bio favorit, ali ukoliko bi rezultat bio tesan, pozicije vladajućeg bloka bi bile ozbiljno narušene. U takvim okolnostima Vučić se, bar kako stvari sada stoje, opredelio za krajnje oštru kampanju koja će dodatno antagonizovati ionako podeljeno srpsko društvo. To je igra na sve ili ništa u kojoj on trenutno pobeđuje, ali istovremeno produkuje otpor i stvara protivnike.
