S-400 se vraća u Rusiju, dileme ostaju u Srbiji

Čak i da Rusija pokloni sistem Srbiji, teško je zamisliti scenario po kojem bi njegovo trajno dopremanje bilo dopušteno sa Zapada. Jer, domet sistema od oko 400 kilometara zadire duboku u teritoriju susednih zemalja, što je bezbednosni izazov na koji NATO ne može da ostane neaktivan

Rusija je "prošetala" raketni sistem "S-400" kroz Srbiju i po prvi put ga upotrebila na vojnoj vežbi van svoje teritorije. Sistem je u Srbiju dopremljen u okviru zajedničke vojne vežbe "Slovenski štit 2019". Na vežbi je angažovan i raketni sistem Pancir S-1 koji je Srbija već kupila od Rusa, ali nije izazvao naročitu pažnju jer nema ni takav domet ni takav značaj kakav ima "S-400". Dopremanje sistema je donelo uznemirenost u region, uprkos tome što u ovom trenutku nema praktično nikakvih izgleda da ga Srbija zaista nabavi.

Samo jedan divizion (bataljon) "S-400" košta oko 600 miliona evra, što je ukupna suma novca koju je Srbije potrošila u poslednjih nekoliko godina na svo naoružanje koje je kupljeno od domaćih i inostranih proizvodjača. Ali, čak i da Rusija pokloni sistem Srbiji, teško je zamisliti scenario po kojem bi njegovo trajno dopremanje bilo dopušteno sa Zapada. Jer, domet sistema od oko 400 kilometara zadire duboku u teritoriju susednih zemalja, što je bezbednosni izazov na koji NATO ne može da ostane neaktivan.

Sistem "S-400" će, dakle, biti vraćen u Rusiju, ali uznemirenje i zapitanost koju je u region unelo njegovo pojavljivanje ostaće Beogradu "u trajno vlasništvo". Vojna vežba na kojoj je prikazan usledila je neposredno nakon što Severna Makedonija i Albanija nisu dobile datum za početak pregovora sa Evropskom unijom (EU), što povećava zabrinutost i u zemljama regiona koje su već uveliko ušle u pregovore. U takvoj atmosferi množe se spekulacije o mogućem okretanju Srbije tešnjoj saradnji sa Rusijom, odnosno jačanju ruskog uticaja u regionu.

Dileme

Srpski predsednik Aleksandar Vučić je, prema procenama pojedinih analitičara, suočen sa dilemom da li da ostane čvrsto na dosadašnjem proevropskom kursu ili da traga za nekim novim rešenjima. Naravno, kao prva moguća alternativa nameće se tešnje povezivanje sa Rusijom, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da unutar srpskog glasačkog tela postoji izražena naklonost prema Moskvi i da se 80 odsto gradjana protivi ulasku u NATO, što pokazuje da u srpskom glasačkom telu postoje politički uslovi za takvu vrstu zaokreta.

Vežba u kojoj je angažovan sistem "S-400" je, sa stanovišta NATO, do sad najotvorenije stavljanje Srbije na suprotnu stranu, nakon što je 20 godina insistirala na vojnoj neutralnosti i distanci prema dve strane. Ako je na medjunarodnom planu bilo vere u tu vojnu neutralnost, sada će ta teza biti teško odbranjiva. Ne postoje, medjutim, jasne i čvrste indicije da se Vučić zaista sprema da učini politički zaokret u pravcu Moskve i odustane od proklamovane želje da se nastavi sa evropskim integracijama.

U najgorem slučaju, Vučić zajedničku vojnu vežbu može da pokuša da koristi kao neku vrstu poruke da ima mogućnost da promeni politiku ako Zapad nastavi sa pritiscima po pitanju Kosova. U realnosti, srpska privreda, kao i srpske oružane snage, u velikom procentu su naslonjeni na EU i druge zemlje Zapada, a eventualno kidanje tih veza bi izazvalo dramatične potrese i na ekonomskom i na političkom planu.

Rusija bi se u tom slučaju našla u situaciji da troši ogromne resurse kako bi održala stabilnost svog saveznika na Balkanu. Većina analitičara u Beogradu veruje da Moskva na tako nešto nije spremna, naročito ne na duže staze, i da vlasti u Beogradu to odlično znaju. Vučić i vladajući blok otuda ipak moraju pažljivo da vode računa da ne uleću u potencijalno rizične operacije i dogovore koji bi narušavali trenutnu ravnotežu moći u regionu. Ukratko, "S-400" je dobro poslužio "za slikanje" za domaće dnevno-političke potrebe, ali u realnosti otežava medjunarodnu poziciju zemlje.

Dodvoravanje

Kada se sve sabere, glavni motiv predsednika Vučića da organizuje ovakvu vežbu je politički, i to za unutrašnju a ne spoljnu upotrebu. On se dodvorava onom delu svog biračkog tela (i javnog mnjenja Srbije uopšte) koji ima jak proruski sentiment i koji je ovu vežbu doživeo kao "popravni ispit" za 1999. godinu kada SR Jugoslavija nije dobila onu vrstu podrške i vojne pomoći kojoj se nadala u vreme NATO bombardovanja. Time se stvara utisak da je medjunarodna pozicija zemlje sada mnogo bolja i stabilnija, da Vučić uspešno održava dobre veze i sa Zapadom i sa Rusijom i da u punoj meri kontroliše situaciju.

Činjenica je da se vladajući blok predvodjen Vučićem i njegovom Srpskom naprednom strankom (SNS) oslanja na upravo one slojeve stanovništva koji tradicionalno gaje proruske stavove i nisu preterano naklonjeni Zapadu naročito nakon bombardovanja SR Jugoslavije. Takvo raspoloženje neprekidno se podstiče medijskim kampanjama u kojima se naglašava kako neki centri na Zapadu rade protiv Vučića ili pripremaju njegovo ubistvo, a kako su Moskva i ruski predsednik Vladimir Putin spremni da brane Srbiju. U te svrhe tabloidi, ali i funkcioneri vladajućeg bloka, su iskoristili i dopremanje sistema "S-400" u Srbiju.

Vučiću su takve poruke neophodne jer funkcionišu kao važan i moćan instrument za učvršćivanje podrške kod nacionalistički orijentisane većine birača u trenutku kada se sve glasnije govori o neminovnosti ustupaka u odnosu na Kosovo, pa i mogućem priznavanju kosovske nezavisnosti od strane Srbije. Taj deo biračkog tela vlasti žele da održe u uverenju da nisu pod preteranim uticajem Zapada koji Srbiji "otima Kosovo". Rusiji takav pristup u potpunosti odgovara jer otvara prostor za širenje njenog uticaja u srpskoj javnosti, i to bez nekog naročito velikog trošenja novca i anagažovanja drugih resursa.