Beograd © BalkansCat/Shutterstock
Bilans poslednjih izbora je da se opozicija posle bojkota vraća u parlament, da vladajuća SNS nema samostalnu većinu da formira vlast a da Aleksandar Vučić i dalje o svemu sam odlučuje. Ono što još uvek nije jasno je šta su njegove buduće, neminovne odluke
Samo onaj ko ne poznaje prirodu vlasti u Srbiji može biti iznenađen što više od mesec dana posle izbora 3. aprila nije formiran republički parlament, Vlada, kao ni vlast u Beogradu. Jedino je sve vreme nesporna institucija predsednika, Aleksandra Vučića.
Za sve to vreme opozicija, pa i celo društvo su u stanju obamrlosti, paralisani se jedne strane ratom u Ukrajini i posledicama po Srbija a sa druge, nedostatkom ideja kako da brojne unutrašnje probleme nametnu kao temu.
Čekanje na institucije
Više od mesec dana trebalo je Republičkoj izbornoj komisiji (RIK) da prebroji glasove za rezultate predsedničkih i beogradskih izbora koji su održani 3. aprila. Zbog ponavljanja glasanja na nekim biralištima još uvek se čekaju rezultati za republički parlament. Vučić je prema konačnim rezultatima predsedničkih izbora osvojio 58,59%, dok u skupštini grada Beograda njegova stranka ima 43,64%, nedovoljno da sama formira vlast.
Vučiću se, međutim, ne žuri. Tek kada RIK konačno prebroji glasove republičkih izbora počinje da teče rok od 30 dana za konstituisanje novog saziva Narodne skupštine pa se tek onda formira Vlada. Nova Skupštini Beograda, prema zakonskim rokovima, trebalo bi da počne sa radom 12. juna.
Nema racionalnog objašnjenja zbog čega se u 21. veku ovoliko dugo broje glasovi. Nije bilo toliko prigovora na kršenje izbornih procedura koji bi usporili prebrojavanje a ni javnost kao ni opozicija nisu požurivali da se konačni rezultati saznaju u nekom razumnom vremenu. Kao da je sve postalo jasno ubedljivom pobedom Vučića na predsedničkim izborima i kao da osim njega nema drugih tema kojima bi budući poslanici trebalo da se bave.
Čekanje na izbor koalicionih partnera
U međuvremenu, spekuliše se o sastavu buduće vladajuće koalicije. Lider Socijalističke partije Srbije (SPS), Ivica Dačić, bukvalno je nestao iz javnosti od kako je njegova stranka, dosadašnji koalicioni partner Srpske napredne stranke (SNS), postigla značajan uspeh na izborima. Označeni kao proruski, socijalisti bi u nekoj konačnoj Vučićevoj računici mogli ostati bez mesta u Vladi i na čelu niza javnih preduzeća gde su se tokom godina rasporedili. Ipak, dosadašnje ponašanje Dačića i njegovih saradnika pokazuje da umeju da promene stranu kada im izmiče vlast, pa se tako može očekivati da smanje ljubav prema Moskvi.
Nekoliko dana posle izbora, Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde (SSP), koja je na izborima predvodila koaliciju Ujedinjeni za pobedu, neočekivano se sastao sa Vučićem . Mnogo pre nego što su rezultati prebrojani, a objavljeni su tek 13. maja, njih dvojica su zaključili da niko nema ubedljivu većinu u Beogradu i da bi gradski izbori mogli ponovo da se održe. Posledica ovog razgovora je da se taj deo opozicije dodatno razjedinio, počele su optužbe o tajnim paktovima, logična pitanja zašto se onda ne ponavljaju i parlamentarni izbori jer ni tu po dosadašnjim rezultatima nema samostalne većine. I ta tema je ubrzo zaboravljena, a pitanje je samo hoće li je i Vučić zaboraviti i da li će mu, kada sklopi celu konstrukciju buduće vlasti, uopšte odgovarati da ide na nove beogradske izbore.
Čekanje na odluku o politici prema Rusiji
Čeka se i dalje Vučićeva odluka hoće li se pridružiti zemljama Evropske unije i SAD i uvesti sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Poruka sa Zapada je više puta jasno ponovljena: bez obzira na stav da osuđuje kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, očekuje se da Srbija u skladu sa svojom proklamovanom politikom priključenja EU uskladi i svoju spoljnu politiku sa zvaničnim Briselom.
Zanimljivo je bilo ponašanje vlasti i medija koji su joj privrženi 9. maja na Dan pobede nad fašizmom. Javni servis, Radio televizija Srbije, prvi put nije prenosila vojnu paradu iz Moskve. S druge strane, prorežimska Politika je na naslovnoj strani objavila intervju sa ruskim ambasadorom Bocan-Harčenkom pod naslovom: “Zapad na Srbiju vrši neverovatan pritisak”. Na istoj naslovnoj je i devojčica sa Kosova koja peva na Putinovoj parade, ali i govor ruskog patrijarha Kirila sa porukom: “Zapad izazvao Prvi svetski rat - srpski narod glavna meta”.
Bilo je upadljivo da niko iz vladajuće stranke nije bio na skupu Besmrtni puk u Beogradu koji je organizovala ruska ambasada, ali je isto tako bilo upečatljivo da se pored kartonskog lika Putina na čelu kolone nosilo veliko slovo Z, simbol ruske agresije na Rusiju. To slovo Z se nalazi ispisano na brojnim zidovima beogradskih zgrada i očigledno ne smeta ni vlastima jer ga ne brišu.
Čekanje na podršku
Politički analitičari redom ukazuju kako je većinsko stanovništvo Srbije prorusko. Činjenica je da je tom raspoloženju doprineo tokom godina i sam Vučić stalno ističući svoj blizak odnos sa Putinom. Ono što je međutim sada posebno upadljivo u delu javnosti i prorežimskim medijima je raspoloženje protiv Zapada. Rat u Ukrajini podsetio je građane Srbije na NATO bombradovanje, a stalno ponavljanje kako u tome Rusija nije učestvovala i pozivanje na tradicionalno prijateljstvo i pravoslavlje, samo produbljuje antagonizam prema NATO zemljama.
Pažljivo se prate poruke koje stižu iz Moskve, ne samo oko snabdevanja Srbije gasom već i one koje se odnose na postojanost ruskog veta u Savetu bezbednosti UN. Putin je izjavio da je u primeru Kosova našao pravno-političko utemeljenje za otcepljenje Donbasa od Ukrajine i može se očekivati da će mu to biti argument za buduće političko rešenje. Sa druge strane, poruke iz SAD, EU i posebno Nemačke jasno govore Vučiću da se očekuje završetak tzv. Briselskih razgovora i da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova.
Više nego ikad Vučiću je potrebna podška iznutra, iz Srbije. Kao bumerang mu se vratilo otvaranje prostora za jačanje desnice, pa i kreiranje atmosfere da konzervativne i desne stranke dobiju mesto u parlamentu. Oni su mu sada glavni oponenti za eventualnu odluku o uvođenju sankcija Rusiji i priznanje nezavisnosti Kosova. Ukoliko želi da napravi politički zaokret potrebna mu je proevropska javnost koju je od 2012, od kada je na vlasti, nazivao izdajničkom, plaćeničkom stranom agenturom. Trebaju mu politički partneri koji će ga podržati u budućim odlukama. Od sastava buduće Vlade znaćemo na koju je stranu krenula Srbija koju vodi Aleksandar Vučić.
