Porfirije, 18. februara 2021. © Sasa Dzambic Photography/Shutterstock
Istog dana kada je izabran, novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija deo javnosti već je nazvao „državnim“. Na patrijarhu je da pokaže da li će njime upravljati vlast ili će on voditi Crkvu
U prvim komentarima nakon izbora donedavnog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija za 46. patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC) dominirale su ocene da je on izbor predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Očekivanja od njega su ipak veća od služenja dnevnoj politici.
Od trenutka kada je patrijarh Irinej oboleo a zatim i 20. novembra 2020. preminuo od posledica korona virusa, jedna od glavnih tema u srpskoj javnosti bila je ko će ga naslediti. Unutrašnji odnosi unutar SPC su netransparentni ali je bilo očigledno da postoji više struja i nadmetanje uticajnih episkopa.
Više nego očigledna bila je angažovanost državnog vrha i predsednika Vučića, Božić je proveo u manastiru Hilandar, obilazio je eparhije i sastajao se sa episkopima. Mediji pod kontrolom režima hvalili su one koji su bliski Vučiću a istovremeno ignorisali ili otvoreno dezavuisali „nepodobne“ vladike koji kritikuju ili ne slede uputstva vrha države.
Politički ili apostolski žreb
Vučiću je, kao i svakom autokrati, važno da konroliše sve i posebno SPC koja je jedna od institucija koje uživaju najveće poverenje građana Srbije. Nedavni događaji uoči promene vlasti u Crnoj Gori pokazali su da harizmatične vladike, kakav je bio pokojni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, mogu da pokrenu masovne proteste i direktno utiču na politiku.
Vučiću je posebno važno da ima podršku patrijarha za buduće odluke u tzv. Briselskom dijalogu između Beograda i Prištine koji se vodi uz posredstvo EU. SPC se izričito protivi svakom priznanju nezavisnosti, razgraničenju ili podeli Kosova, ne samo zbog Srba koji tamo žive, već i zbog Pećke patrijaršije i brojnih pravoslavnih manastira i crkava koji su među najvažnijim hrišćanskim i kulturno-istorijskim spomenicima u regionu.
Većina od 39 episkopa okupila se 18. februara u beogradskom hramu Svetog Save i birala između tri kandidata koji su prethodno dobili više od 50% glasova. Procedura tzv. apostolskog žreba je da se imena trojice koji dobiju najviše poverenja stavljaju u tri koverte koje se polože u Jevanđelje. Jedan od monaha izvlači kovertu sa imenom budućeg poglavara SPC i tako se ispunjava “božja volja”. Ispostavilo se da su u sve tri koverte bili “poželjni” kandidati, osim Porfirija, tu su bili episkopi bački Irinej i banjalučki Jefrem.
Hroničari SPC ukazuju da su do sada sve vlasti pokušavale čak i direktno uticati na izbor patrijarha. Iako je Crkva odvojena od države, interesni odnos je uvek postojao. Na patrijarhu Porfiriju je da pokaže da li će njime upravljati vlast ili će on voditi Crkvu.
Ko je patrijarh Porfirije
Kao jedna od prednosti u odnosu na prethodnike ističe se da je za partijarha mlad, u julu će napuniti 60 godina. Studirao je najpre arheologiju a zatim Bogoslovski fakultet, usavršavao se u Atini gde je na Bogoslovskom fakultetu Nacionalnog i Kapodistrijskog univerziteta doktorirao 2004.
To je još jedna razlika u odnosu na prethodnike, spada u grupu visokoobrazovanih crkvenih velikodostojnika, za koje se veruje da unose novi duh u SPC. Autor je više knjiga i naučnih radova i predaje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.
Dok je bio iguman manastira Svetih arhangela u Kovilju osnovao je terapijske zajednice pod nazivom “Zemlja živih” za lečenje bolesti zavisnosti. Od prve takve zajednice 2005. do početka 2021. kroz ovo jedinstveno lečilište prošlo je oko 4.000 štićenika. Zajedno sa grupom stručnjaka osnovao je udruženje koje se bavi resocijalizacijom žrtava destruktivnih verskih sekti i kultova.
U njegovoj biografiji se ističe da je bio prvi arhijerej kome je povereno staranje nad organizacijom verskog života u Vojsci Srbije koja nije postojala od Drugog svetskog rata.
Skupština Srbije ga je 2005. izabrala za člana a zatim 2008. predsednika Saveta Republičke radiodifuzne agencije, regulatornog tela koje nadgleda rad elektronskih medija.
Od jula 2014. nalazio se na čelu Mitropolije zagrebačko-ljubljanske i jedno od priznanja za svoj rad dobio je od Udrženja za versku slobodu Republike Hrvatske za “mirovni doprinos promovisanju kulture dijaloga i verskih sloboda”.
Čovek dijaloga
Za razliku od javnosti u Srbiji koja najvećim delom komentariše bliskost patrijarha Porfirija i predsednika Vučića, iz regiona stižu komentari koji fokus pomeraju u drugom pravcu. “Dobitak za Beograd i gubitak za Zagreb”, ocenio je imenovanje Porfirija hrvatski katolički teolog Drago Pilsel. U hrvatskim medijima se ukazuje da je radio na normalizaciji odnosa između Srba i Hrvata i osnažio SPC u Hrvatskoj. Ističe se njegov ekumenizam i mogućnost da posreduje vezano za dolazak pape Franje u Srbiju.
Jedna od otvorenih tema između dve države i crkve je predlog kanonizacije zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Na predlog pape Franje osnovana je Mešovita komisija SPC i Hrvatske biskupske konferencije koja treba da preispita Stepinčevu ulogu pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, u nasilnom pokrštavanju pravoslavnih vernika u Hrvatskoj i podržavanju rasnih zakona. Dok je bio čelu Mitropolije u Zagrebu, Porfirije je bio i jedan od predstavnika SPC u toj komisiji.
Patrijarh Porfirije će svoje diplomatske veštine morati da koristi i u odnosima sa drugim patrijaršijama. U čestitci koja je stigla iz Moskve navodi se očekivanje da će patrijarh srpski biti posvećen jedinstvu crkve i kanonskog ustrojstva i nastaviti “podršku pravoslavnim vernicima i neprihvatanje raskola” koji je nastao 2018. odlukom Carigradske patrijaršije da podrži stvaranje ukrajinske autokefalne crkve.
“Kosovo je zavet”
Unutar SPC patrijarh će imati puno posla. Jedan od prvih poteza koji se očekuje je sazivanje Sabora SPC na kojem će biti imenovani čelnici Mitropolije crnogorsko-primorske, Mitropolije zagrebačko-ljubljanske i Eparhije valjevske. To će biti možda prvi pokazatelj njegovog odnosa prema različitim strujama i ambicijama unutar Crkve i uticaja koji ima unutar Sabora.
Takođe, kako ovih dana ističu poznavaoci Crkve, sledi mu rad od organizacije eparhija i u Srbiji i u dijaspori, rešavanja odlaganih problema poput neusaglašenog služenje liturgija do izmena Ustava SPC. Očekuje se da utiče na poboljšanje obrazovanja sveštenstva, kao i na unapređenje rada sa medijima koji teško dolaze do informacija o radu i dešavanjima unutar Crkve.
Imidž SPC u delu javnosti narušen je bahatim isticanjem bogatstva pojedinih sveštenika i episkopa ali i izdašnim donacijama države kojoj crkve po zakonu, ne plaćaju porez za svoju osnovnu delatnost i imovinu. Afere koje se zataškavaju i nekolicina uticajnih episkopa koji netransparentno donose odluke, biće takođe izazov i iskušenje za novog patrijarha.
U svojoj besedi nakon ustoličenja , patrijarh Porfirije je između ostalog poručio da se “neće kretati stazama parcijanih interesa [...] savremenog strančarenja i partijskog bavljenja politikom”. Takođe, rekao je da je “Kosovo za nas zavet […] pupčana vrpca koja nas povezuje sa našom duhovno-istorijskom kolevkom, sa suštinom našeg identiteta”.
Ovim rečima je odgovorio na kritike da je državni Vučićev patrijarh, koji nema ni tako izričit i tvrd stav o rešenju kosovskog pitanja, kao brojni drugi episkopi. Njegova bliskost sa vlastima ograničena je odlukama Sabora SPC u kojem su svi episkopi i Sinoda koji je “crkvena Vlada” – patrijarh je u pravoslavnoj crkvi prvi među jednakima i ključne odluke ne može da donosi samostalno. Istovremeno, za razliku od političara, on nije “smenjiv”, “božji mandat” koji je dobio, duži je od trajanja nekog svetovnog vladara.
