Aleksandar Vučić u Parizu
Raspored sedenja na svečanosti u Parizu se može tumačiti i kao jasna poruka Vučiću da vreme ističe, da druge zemlje regiona ubrzano grabe ka evroatlanskim integracijama, što im donosi i odgovarajući tretman, i da Srbija ipak mora hitno da se odluči izmedju borbe za formalno očuvanje Kosova u svom sastavu i evropske perspektive
Na ceremoniji obeležavanja stote godišnjice od završetka Prvog svetskog rata u Parizu srpski predsednik Aleksandar Vučić je, umesto u grupi sa evropskim i svetskim liderima u kojoj su bili i predsednici regionalnih zemalja, uključujući i Kosovo, bio prinudjen da stoji u grupi sa drugim gostima. Na istom skupu ruski predsednik Vladimir Putin se sastao, rukovao, kratko razgovarao i fotografisao sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem. Ta dva dogadjaja moguće je tumačiti kao nenamerne greške u protokolu ili plod nesmotrenosti i nedovoljne agilnosti srpske diplomatije, ali se ipak teško oteti utisku da su i jedan i drugi, zapravo, ozbiljne političke poruke koje se tiču medjunarodne pozicije Srbije i o kojima bi Beograd trebalo krajnje ozbiljno da povede računa.
Oba dogadjaja u suštini odslikavaju osnovne nedostatke srpske spoljne politike i njenu neuskladjenost sa realnošću. Dok se Beograd u protekle dve decenije, bez realnih izgleda na uspeh, grčevito borio za očuvanje Kosova u sastavu Srbije, stvarnost u regionu i Evropi je otišla svojim putem. Većina regionalnih država je ili već ušla u EU i NATO ili ubrzano nastoji da tamo stigne, dok Srbija ostaje da "lebdi" izmedju Istoka i Zapada. Sa tog stanovišta ima neke simbolike u činjenici da je Vučić bio praktično jedini regionalni lider koji nije stajao na glavnoj bini, u blizini predsednika SAD, Francuske i Rusije. Pri tome je ruski predsednik Putin, koga Beograd doživljava kao ključnog saveznika u borbi za Kosovo, prihvatio kratak sastanak sa Tačijem, stavljajući tako do znanja da ruska politika može da bude fleksibilnija.
“Raspored sedenja” na svečnosti u Parizu se, dakle, može tumačiti i kao jasna poruka Vučiću da vreme ističe, da druge zemlje regiona ubrzano grabe ka evroatlantskim integracijama, što im donosi i odgovarajući tretman, i da Srbija ipak mora hitno da se odluči izmedju borbe za formalno očuvanje Kosova u svom sastavu i evropske perspektive. Vučić to odlično razume, što potvrdjuje i činjenica da je izbegao oštru reakciju, odnosno da nije napustio skup i da je strpljivo podneo okolnosti koje sigurno doživljava kao poniženje Srbije i lično poniženje. Ostaje mu da ubrza pregovore o normalizaciji odnosa sa Kosovom, uprkos tome što je jasno da podrška koju u tim pregovorima ima Beograd nije naročito jaka i da Kosovo ima na raspolaganju širi manevarski prostor.
Paradoksalno, Vučić je praktično prvi srpski lider koji je otvoreno rekao da Srbija mora da se dogovori, pa i da se razgraniči sa Kosovom, da "status quo", na čijem očuvanju insistira veći deo opozicije i Srpska pravoslavna crkva (SPC), može da bude poguban po nju i da je prilagodjavanje politike nužno. Takav pristup snažno je podržan na medjunarodnom planu, što je srpski predsednik iskoristio kako bi na domaćoj političkoj sceni pokazao da uživa ogroman ugled u svetu i da je to veoma važno i za samu Srbiju. Ali, sada se od njega očekuje da ranije proklamovana politika bude sprovedena i u praksi, a dogadjaji na ceremoniji u Parizu pokazuju da strpljivog čekanja neće biti.
Rusija
Sastanak Putina sa Tačijem pokazuje da Rusija odlično razume šta se dogadja u regionu i da počinje da se priprema za blisku budućnost u kojoj neizostavno očekuje jačanje kosovske nezavisnosti. Moskva će nastaviti da podržava Srbiju, ali će prevashodno voditi računa o svojim interesima. Britanski novinar i analitičar Tim Džuda smatra da bi Rusija imala velike koristi ako bi rezultat pregovora Beograda i Prištine bilo priznanje Kosova i razmena teritorija. "Rusija bi mogla da iskoristi taj presedan u pokušaju da obezbedi slične dogovore za secesionističke teritorije koje su pod njenom kontrolom u Moldaviji (Pridnjestrovlje) i Gruziji (Južna Osetija i Abhazija)", rekao je Džuda za agenciju Beta.
"Kada je 2014. Rusija uzela Krim, Putin je naveo Kosovo kao presedan... Dakle, logično je da bi i u budućnosti koristio Kosovo u rusku korist", kaže Džuda. On smatra da je susret Tači - Putin u Parizu znak da bi Rusija podržala ideju o razmeni teritorija. "Putin je rekao da će podržati sve što se Srbija i Kosovo dogovore... Da je bio protiv, rekao bi to jasno, kao (nemačka kancelarka Angela) Merkel, ali on je rekao da će podržati šta god se (Beograd i Priština) dogovore. A to je srž onoga o čemu se sada razgovara", smatra Džuda. Ukratko, može se reći da je Putin poručio Vučiću da nastavi pregovore o razgraničenju i da Rusija neće biti smetnja u tom pogledu.
Budući da se Vučić snažno zalaže za nastavak pregovora i za dogovor o razgraničenju sa Kosovom, ovakav stav Putina mogao bi čak i da mu ide na ruku, odnosno da ga podstakne da pred domaćom javnošću počne da insistira na stavu da i najvažniji saveznik Srbije snažno podržava njegovu politiku. Ali, to može da ima i veoma ozbiljne negativne posledice, pošto postaje jasno da Rusija više nije "gadljiva" ni na kontakte sa vlastima Kosova, iako ne priznaje kosovsku nezavisnost. Rusko prijateljstvo, dakle, u bliskoj budućnosti neće biti "rezervisano" samo za Srbiju, nego i za njene ogorčene protivnike, i podrazumevaće slabljenje podrške očuvanju Kosova u sastavu Srbije.
Opozicija, a naročito njen nacionalistički orijentisani deo, to će iskoristiti kao povod za optužbe na račun Vučića da je "prokockao" rusku podršku i da je "izdao" Kosovo, ali za vladajući blok u Srbiji to ne mora da bude naročito veliki politički problem, budući da je Vučić i dalje ubedljivo najpopularniji političar, a da istraživnja javnog mnjenja pokazuju da Kosovo nije u vrhu liste problema sa kojima se zemlja suočava. Za Vučića je mnogo ozbiljnije to što na medjunarodnom planu polako prestaje da bude glavna regionalna zvezda, dok države u okruženju ubrzano nastavljaju da rešavaju ključne političke i ekonomske probleme.
Francuska
Za Beograd je, kada je reč o ceremoniji u Parizu, naročito bolno to što je Srbija u Prvom svetskom ratu podnela ogromne žrtve i bila na strani pobednica i bliska saveznica Francuske, što tradicionalno zauzima istaknuto mesto u odnosima dve zemlje. To savezništvo se snažno potencira već 100 godina, pa je razumljiva zbunjenost u srpskoj javnosti i u delu političke elite. Ma koliko se srpske vlasti trudile da marginalizuju niz dogadjaja vezanih za tretman Srbije u Parizu a francuski ambasador Mondoloni nastojao da sve izgladi i umanji potencijalnu političku štetu, Srbija je ipak u samom protokolu proslave gurnuta u stranu i to se jasno videlo.
U prvom reagovanju na „raspored sedenja“ u Parizu Vučić je ispoljio snažno nezadovoljstvo, ali je stavio do znanja da nije imao drugi izbor osim da prihvati takvo stanje stvari. Dan kasnije francuski ambasador u Beogradu Frederik Mondoloni je u intervjuu za TV Prva raspored sedenja u Parizu okarakterisao kao „veliku nespretnost zbog koje žali“ i zamolio Vučića i srpski narod da prihvate izvinjenje. Srpska strana je sa velikim olakšanjem dočekala njegovu izjavu, iskoristivši je da domaćoj javnosti sugeriše kako se, zapravo, nije dogodilo ništa ozbiljno. Vučić je odmah odgovorio na izvinjenje, zahvalivši se ambasadoru na „divnim rečima i poštovanju koje pokazuje prema srpskim žrtvama“.
U pokušaju da umanji negativne efekte tretmana u Parizu, Vučić je nakon ceremonije srpskim novinarima koji su pratili dogadjaj rekao da je dva puta razgovarao i rukovao se sa američkim predsednikom Trampom. "Rekao je (Tramp) da su Srbi veliki narod i da ja predstavljam veliki narod. Ponosan sam jer je on, pored (Vladimira) Putina, najveća zvezda. Ovo je rekao pred 25 ljudi", naveo je Vučić. Dodao je da je dva puta razgovarao i sa Makronom, a da je sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel razgovarao 40 minuta. Takav pristup je usmeren na slabo obaveštenog prosečnog srpskog birača koji će ostati u uverenju da srpske vlasti imaju snažnu podršku.
Srpske vlasti će, koristeći dominantan uticaj na mejn strim medije, bez većih teškoća "zatrpati" po Vučića neprijatnu epizodu u Parizu, čemu će doprineti i činjenica da predsednik Makron u decembru dolazi u posetu Srbiji. Poseta će biti prilika da se ponovo počne intenzivno govoriti o prijateljstvu i bliskim odnosima dve zemlje. Bez obzira na to, srpski predsednik će ipak trpeti političku štetu. Opozicija nije dovoljno jaka da ozbiljno ugrozi pozicije vladajućeg bloka, ali činjenica da su vlasti pokazale očiglednu slabost će moći da se iskoristi u budućnosti.
