Nikolić e Vučić (wikimedia )
Krajnji rezultat burnih februarskih dogadjaja na političkoj sceni Srbije će, kako stvari sada stoje, biti početak opadanja moći SNS-a, ali i njenog lidera Aleksandra Vučića
Dvojica vodećih ljudi u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranki (SNS) su početkom ove nedelje uspela da se dogovore o kandidatu za predsedničke izbore koji treba da se održe u aprilu. U predsedničku trku ulazi premijer Aleksandar Vučić, koji je obezbedio jednoglasnu podršku partijskog vrha. Aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, koji je takodje želeo da se kandiduje, odustao je od te namere u zamenu za prilično maglovito obećanje da će mu i nakon izbora pripasti neka važna funkcija.
O Vučićevoj kandidaturi spekuliše se već mesecima, a u proteklih nekoliko nedelja nekoliko vodećih funkcionera SNS-a, kao i lideri koalicionih partnera u vladajućem bloku, počeli su otvoreno i snažno da traže da se on kandiduje. Vučić je u međuvremenu pokušavao da nagovori Nikolića da odustane od kandidature kako bi se izbegle turbulencije unutar stranke ali u tome nije uspeo, pa je sukob između njih dvojice neminovno postao otvoren i javan.
Vučić, koji je i lider SNS-a, problem je rešio na sebi svojstven način – organizovao je sednicu Glavnog odbora na kojoj je, uz gromoglasne aplauze i klicanja, dobio snažnu podršku, bez i jednog glasa protiv. Za Vučićevu kandidaturu izjasnio se čak i Nikolićev sin Radomir, koji je član najužeg rukovodstva stranke. Sednica Glavnog odbora je, inače, više ličila na miting na nekom trgu nego na sastanak partijskog rukovodstva, budući da su klicanja i podrška lideru činili njen lavovski deo.
Pregovori izmedju Nikolića i Vučića su trajali nedeljama, a u javnost su “procurele” informacije o njihovim ozbiljnim neslaganjima. Neslaganje se svodilo na borbu za najvažnije funkcije u državi, što kod birača ostavlja negativan utisak. Monolitnost i potpuna sloga, na kojoj SNS insistira kao na značajnoj prednosti u odnosu na druge partije, definitivno su narušeni. Dogovor o konačnom Nikolićevom odustajanju od kandidature doprineće saniranju štete po vladajuću SNS, ali je neće potpuno otkloniti.
Opcije
Tabloidi bliski vlastima su Nikolića, dakle aktuelnog šefa države, na naslovnim stranama optužili da cepa SNS, da radi u korist opozicije, tajkuna i stranih sila. On je u početku pružao otpor a mediji su preneli da, u zamenu za odustajanje od kandidature, traži mesto premijera ili mesto šefa SNS-a. Nikolić to nije izričito negirao, pa je u javnosti ostao utisak da je bezuspešno pokušao da trguje sa Vučićem. On je, inače, osnivač Srpske napredne stranke i njen prvi predsednik, a sa tog mesta se povukao kada je izabran za predsednika Srbije. Da to nije učino, Vučić sada ne bi mogao tako lako da ga marginalizuje.
Vučić je pred sobom imao dve opcije – ili da udovolji nekom do Nikolićevih zahteva, ili da nastavi bespoštednu kampanju protiv njega, koristeći odlučujući uticaj u medijima i unutar stranačke infrastrukture. Ali, taj izbor je samo teoretska postavka budući da je jasno da premijer ne sme da dozvoli da Nikolić preuzme kormilo stranke, ili mesto premijera. Jer, njegov „politički otac“, kako ga je godinama nazivao, je u međuvremenu postao protivnik kome ne želi u ruke da preda moć koju sa sobom nose te dve funkcije.
Snažan pritisak moćne partijske i medijske mašinerije na kraju je doneo rezultat koji je Vučić priželjkivao, ali još nije jasno šta će biti nakon predsedničkih izbora. Njegov “politički otac” nije popustio pred političkim argumentima nego je, u suštini, nateran na uzmicanje, što znači da je duboko nezadovoljan. Otuda ostaje pitanje da li je potpuno poražen i da li i dalje može da predstavlja neku opasnost po Vučića, naročito ukoliko se turbulencije na srpskoj političkoj sceni nakon predsedničkih izbora pojačaju.
Nikolić, naime, i dalje raspolaže uticajem i može da ga upotrebi ukoliko bude izigran dogovor koji je postigao sa Vučićem. Jedna od opcija je da osnuje novu pariju i da pokuša da na svoju stranu prevede nekoliko aktuelnih poslanika SNS-a. To bi pojačalo podele unutar SNS-a, a izvesno je i da bi deo biračkog tela te stranke podržao Nikolićevu opciju. Vučić bi se u tom slučaju suočio sa ozbiljnom opasnošću da ubedljiva većina koju sada ima sa koalicionim partnerima bude ozbiljno narušena.
Opadanje moći
Krajnji rezultat burnih februarskih događaja na političkoj sceni Srbije će, kako stvari sada stroje, biti početak opadanja moći SNS-a, ali i njenog lidera Aleksandra Vučića. Klicanja i zastave na sednicama partijskog rukovodstva i bespoštedni napadi na sve koji ne pružaju potpunu podršku politici premijera to mogu samo privremeno da zamaskiraju. SNS polako prelazi u fazu u kojoj je za održavanje partijskog jedinstva nužan snažan unutrašnji pritisak. To je čini ranjivom, pogotovo ako njen osnivač Nikolić nakon predsedničkih izbora bude ponovo počeo da pruža otpor.
Vučiću bi se politički verovatno više isplatilo da je ranije pristao da podrži Nikolićevu kandidaturu, ali on to nije želeo iz najmanje dva razloga koji se neposredno tiču srpske političke scene i odnosa unutar SNS-a. Prvi je njegova snažna želja da odnese pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora i procena da Nikolić takav rezultat ne može da isporuči, a drugi želja da uspostavi punu ličnu kontrolu nad svim polugama vlasti i dafinitivno raščisti sa Nikolićevom strujom, kako bi u narednim godinama mogao lakše da se izbori sa opozicijom.
Ali, možda važniji razlog od pomenuta dva tiče se medjunarodne pozicije Srbije. Naime, Vučić je svestan da Nikolić ima naklonost Moskve koju on nema, kao i činjenice da taj uticaj nije po volji važnim partnerima u Briselu i Vašingtonu. U takvim okolnostima premijer želi da izbegne Nikolićevo ponovno postavljanje na mesto predsednika Srbije ili na neku drugu bitnu funkciju. Utisak o upletenosti Moskve u korake koje preduzima Nikolić pojačan je činjenicom da ti koraci srpskoj javnosti nisu najavljeni posredstvom srpskih medija, nego posredstvom sajta Sputnjik, koji zastupa proruske stavove i povezan je sa ruskim kapitalom.
