Udes vojnog helikoptera u kome je stradalo sedmoro ljudi je paradigma urušavanja institucija u Srbiji, uključujući i vojsku, ignorisanja procedura, nepoštovanja pravnih i drugih normi
Srpske vlasti uložile su ogromne napore da pad vojnog helikoptera MI17 u kome je stradalo sedmoro ljudi ostane jedna užasna tragedija koja nema suštinske veze sa ponašanjem vodećih ličnosti vladajućeg bloka, ali su u tome imale tek polovičan uspeh. Nesreća je dogodila 13. marta po veoma lošem vremenu i u proteklih nekoliko nedelja prerasla je u prvorazrednu političku temu. Takav status verovatno će imati još prilično dugo pošto nisu rasvetljeni osnovni uzroci tragedije, a vlast odaje utisak da se više bavi kontrolisanjem potencijalne političke štete nego samim događajem.
Vojni helikopter je angažovan kako bi se iz Novog Pazara (jug Srbije) u Beograd prebacila beba stara pet dana kojoj je bila hitno potrebna intervencija u nekoj od vodećih srpskih bolnica. Opozicija i pojedini mediji ukazuju da je pomoć mogla biti ukazana i u Nišu i Kragujevcu, velikim centrima koji su daleko bliži Novom Pazaru nego Beograd i u kojima su vremenski uslovi bilo bolji. Oni smatraju da je Beograd izabran kako bi ministri mogli da se lično angažuju u celom postupku i tako uberu propagandne poene. Vlasti odgovaraju da Beograd ima najbolje bolnice i da nikakav medijski spektakl u vezi sa operacijom spašavanja nije planiran.
Helikopter se srušio u neposrednoj blizini beogradskog aerodroma “Nikola Tesla”, a spasiocima je bilo potrebno nekoliko sati da pronađu olupinu. Tek tri nedelje nakon nesreće objavljena su dva izveštaja o nesreći sačinjena na zahtev Ministarstva odbrane. U tim izveštajima je navedeno da je posada načinila niz grešaka a mediji su u prvim reagovanjima kao jedan od ključnih problema istakli tvrdnju da je u krvi pilota Omera Mehića i još nekih članova pronađen alkohol. Mehićeva porodica je te tvrdnje odmah demantovala, a njegova supruga je rekla da on nikada nije pio alkohol i da je vodio uredan vojnički život.
Izveštaji su samo dodatno podgrejali političke strasti i protumačeni su kao pokušaj da se odgovornost sa čelnih ljudi vladajućeg bloka, Vojske Srbije i Ministarstva odbrane prebaci na pilote koji su izvršavali zadatak. Osim toga, vlasti nisu bile u stanju da ponude jasne i ubedljive odgovore na niz pitanja o procedurama i odgovornosti koje postavljaju ne samo mediji, nego i vojni i drugi eksperti. Svi koji traže odgovornost optuženi su za nedostatak empatije i za pokušaj rušenja ugleda Vojske Srbije.
Odgovornost
Prebacivanje odgovornosti za nesreću na izginule članove posade helikoptera u prvim medijskim izveštajima verovatno nije samo rezultat procene novinara i urednika, nego i nastojanja “spin doktora” iz vladajućeg bloka da se akcenat stavi upravo na to. Pažljivije iščitavanje izveštaja pokazalo je, međutim, da on ipak sadrži i druge važne podatke koji suštinski dovode u pitanje tvrdnje o odgovornosti posade, pa su rasprave o uzrocima tragedije nastavljene i traju i danas.
Iz izveštaja se, na primer, jasno vidi da su postojale procene da su meteorološki uslovi ispod minimalne granice za bezbedno letenje, ali da je podizanje helikoptera i njegovo sletanje na beogradski aerodrome “Nikola Tesla” ipak naređeno. Pre nego što je pokrenuta procedura za podizanje vojnog helikoptera policija je odbila angažovanje svog helikoptera, navodeći da su vremenski uslovi loši i da letelice kojima Ministarstvo unutrašnjih poslova raspolaže ne mogu da obave zadatak.
Samo po sebi se nameće pitanje zašto je naređeno poletanje vojnog helikoptera po vremenskim uslovima koji su ispod minumuma. I na to pitanje vlasti odgovaraju da im je jedini cilj bio spašavanje bebe, uz tvrdnje da se oni koji postavljaju pitanja bave politikantstvom i da im ljudski životi nisu važni. Takav odgovor zvuči prilično neubedljivo, kao i tvrdnja da bolesno dete nije prebačeno u kliničke centre u Nišu ili Kragujevcu, gde su meteorološki uslovi bili daleko povoljniji nego u Beogradu, jer su beogradske bolnice ipak najbolje.
Iz pomenutih izveštaja se, takođe, vidi da je prekršena procedura izdavanja naređenja. Ministar odbrane Bratislav Gašić direktno je pozvao komandanta 204. vazduhoplovne brigade generala Predraga Bandića i zahtevao angažovanje helikoptera, bez prethodnog odobrenja načelnika Generalštaba generala Ljubiše Dikovića i komandanta Ratnog vazduhoplovstva generala Ranka Živaka. Bandić je skrenuo pažnju da procedura nije poštovana i da su meteorološki uslovi “na minimumu”, ali je ipak naredio posadi da poleti.
Sada se, prema navodima različitih izvora, rasplamsava sukob između generala Bandića i vojnih pilota sa jedne i generala Dikovića sa druge strane. Bandić je, navodno, naložio da avioni ne poleću sve dok ne budu u potpunosti ispunjene sve procedure, što podrazumeva potpunu tehničku ispravnost vazduhoplova koju je nemoguće postići jer nema dovoljno rezervnih delova. Premijer Aleksandar Vučić je 12. aprila posetio vojni aerodrome u Batajnici kod Beograda i demantovao da u vojsci postoje sukobi, ali su spekulacije na tu temu ipak nastavljene.
Spinovanje
Vladu naročito pogađaju optužbe da je pilotu naređeno da sleti na aerodrom “Nikola Tesla” da bi tamo kamere mogle da snime ministra Gašića i njegovog kolegu, ministra zdravlja Zlatibora Lončara, kako lično učestvuju u spašavanju bebe. Opipljivih i ubedljivih dokaza za takve tvrdnje nema, ali u celoj priči o padu helikoptera pitanje o takvoj vrsti angažmana je, zapravo, marginalno. Ono što jeste bitno su očigledne “rupe” u funkcionisanju važnih institucija i uporno nastojanje vlasti da se, umesto da se bavi nužnim popravkama sistema, usredsredi na kontrolu potencijalne političke štete.
“Amaterizam ubija”, glasio je naslov teksta u srpskom nedeljniku NIN koji se bavio analizom pada helikoptera. Taj naslov bi, kako stvari sada stoje, mogao da se uzme kao jezgrovita definicija suštine problema. O ozbiljnim stvarima, poput podizanja letelice u krajnje rizičnim meteorološkim uslovima, odlučivano je kampanjski, bez temeljitih priprema i analiza, bez valjanih procena potencijalnih rizika, bez analize alternativnih mogućnosti za izvršavanje konkretnog zadatka, odnosno spašavanje bolesne bebe.
Sličan problem sa procedurama se pojavio u vreme prošlogodišnje “Parade ponosa” u Beogradu, kada su se premijerov brat Andrej i njegovo obezbeđenje sastavljeno od pripadnika Vojne policije sukobili sa pripadnicima Žandarmerije koji su obezbeđivali centar grada. Ombudsman Saša Janković je tražio da proveri da li su vojne službe prekoračile ovlašćenja. Tada mu to nije dozvoljeno, da bi pre nekoliko meseci, nakon oštrog javnog pritiska, Ministarstvo odbrane popustilo. Pomenuti slučaj nije okončan a tek treba videti kakav će nalaz ombudsmana biti.
I u slučaju sukoba Andreja Vučića i njegovog obezbeđenja sa Žandarmerijom, tokom koga je Vučić teško premlaćen, vladajući krugovi i mediji koje oni kontrolišu primenili iste metode kakve se danas primenjuju u pokušajima da se od optužbi vezanih za udes helikoptera zaštite funkcioneri vladajućeg bloka. Ombudsman je čak optužen za saradnju sa stranim službama, a njegov pokušaj da obavi Ustavom i zakonima predviđenu kontrolu proglašen je za pokušaj rušenja ugleda vojske.
Premijer Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS) na vrhuncu su popularnosti, kontrolišu praktično sve segmente vlasti i imaju ogroman upliv na medije, pa ne treba očekivati da udes helikoptera i stradanje sedmoro ljudi neposredno utiče na njihovu poziciju. Ali, kriza koju otvara nesreća trajaće još dugo. Udes i sve što se događalo u vezi sa udesom je paradigma urušavanja institucija u Srbiji, uključujući i vojsku, ignorisanja procedura, nepoštovanja pravnih i drugih normi.
