Srpski predsednik pred teškim izborom

Vučić rešenje mora da traži izmedju opcija koje su prihvatljive za Brisel i Vašington, što podrazumeva učvršćivanje kosovske nezavisnosti. To znači da bira izmedju dve mogućnosti - ili će ući u politički rizičnu izmenu Ustava, ili će problem Kosova rešavati mimo Ustava, što takodje nosi sa sobom politički rizik

Očekivanja da će masovni protesti oponenata vladajućeg bloka započeti pre više od dva meseca vremenom izgubiti zamah su se pokazala kao neosnovana, a na ulicama srpskih gradova su se u medjuvremenu odvojeno pojavili i tvrdokorni protivnici dogovora sa Kosovom koji optužuju vlasti za "izdaju". Tako bi se, ukratko, mogla opisati atmosfera u kojoj je srpski predsednik Aleksandar Vučić prinudjen da čeka eventualni nastavak pregovora sa Prištinom o normalizaciji odnosa izmedju Kosova i Srbije, s pravom strahujući da će svaki ustupak koji načini da mu oteža poziciju.

Učestale su spekulacije da se, daleko do očiju javnosti, privode kraju navodni pregovori o razgraničenju, a tom temom prošle nedelje se bavio i nemački list “Frankfurter Rundšau”, koji navodi da su Evropska unija (EU) i SAD spremne da prihvate razmenu teritorija izmedju Srbije i Kosova i da bi u Vašingtonu 12. juna trebalo da bude potpisan sporazum o promeni granice. Sporazum, navodno, ima 17 tačaka i predvidja da se Kosovu pripoji nekoliko sela sa albanskom većinom sa juga Srbije a da grad Kosovska Mitrovica na severu Kosova dobije specijalni status. Spekulacije o kojima je reč posmatrači u Beogradu tumače kao izraz nestrpljenja Brisela i Vašingtona.

Otuda jača utisak da se srpski predsednik našao u svojevrsnom “sendviču” izmedju sve snažnijeg unutrašnjeg otpora i očekivanja ključnih partnera na medjunarodnoj sceni da u dogledno vreme načini neki ozbiljniji napredak u pregovorima sa Kosovom. On je izričito demantovao da postoji sporazum o kome pišu i “Frankfurter Rundšau” (kao i kosovski mediji), ali glasine su puštene u javnost i biće tema narednih nedelja i meseci, bez obzira na to da li su zaista zasnovane na proverenim informacijama ili su, naprosto, deo neke političke igre. Izveštaji o kojima je reč pogoduju opoziciji koja ih koristi za napade na vlasti.

Dodatno ubrzanje pomenutim spekulacijama daje i prošlonedeljna izjava srpskog ministar spoljnih poslova Ivice Dačića da je razgraničenje zvanična srpska politika. Nakon žestokih kritika iz opozicije, ali i od strane proruski orijentisanog ministar za tehnološke inovacije Nenada Popovića, on je modifikovao taj stav, rekavši da je reč o jednoj od zvaničnih ideja, ali podela je ipak ostala deo “zvaničnog stava”. Oštra i brza reakcija Vučića na ovu izjavu je izostala, iz čega se može naslutiti da Dačić ipak nije napravio "jezičku omašku" i da se unutar vladajućeg bloka (a u najmanju ruku izmedju njih dvojice) ozbiljno razmatra platforma koja podrazumeva razgraničenje.

Rusija

U celu priču se ubacuje i Moskva a ruski portal Sputnjik koji deluje u Srbiji prošle nedelje je objavio intervju sa Fjodorom Lukjanovim, glavnim urednikom časopisa "Rusija u globalnoj politici", aktivnim učesnikom Međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj", koji donekle relativizuje rusku podršku Srbiji. "Rusija nema veliki projekat u koji bi mogla da pozove Srbiju, ili recimo Bosnu i Hercegovinu, i neće ga imati jer se Balkan ne graniči sa Rusijom. Balkan je okružen i delimično ulazi u EU i NATO i to se neće promeniti. EU neće nestati, iako će se menjati", kaže on.

Lukjanov smatra da nije realna “predstava u glavama mnogih u Srbiji da je u toku nekakva bitka između varijanti budućnosti - sa Zapadom ili sa Rusijom. “Te bitke nema. Postoji nešto drugo: sa ruske strane skup veoma složenih emocija, počev od potpuno iskrenih simpatija koje potiču iz prošlosti i koje neće iščeznuti, što prirodno povlači za sobom određenu odgovornost Rusije", kaže on. Analitičari u Beogradu smatraju da je činjenica da je Sputnjik, koji ima tretman neke vrste ruskog glasnogovornika na srpskoj medijskoj sceni, napravio intervju sa Lukjanovim zapravo poruka vlastima u Beogradu da ozbiljnije sagledaju realnost.

Prema tim tumačenjima, Vučiću se stavlja do znanja da Moskva vodi računa o tome da postoje ”emocije iz prošlosti” i “odredjena odgovornost Rusije” za stanje u regionu, ali da nema ni nameru ni mogućnosti da bezrezervno stoji iza Srbije. To je još jedan (prilično jasan) signal Vučiću da ne bi bilo lako izvodljivo da, usled nezadovoljstva stavovima Brisela i Vašingtona, tek tako “promeni stranu” i okrene se nastojanjima da Srbiju veže za Rusiju. Ta mogućnost nije izgledna ne zbog toga što Moskva za nju nema interes ili ne bi želela Srbiju kao svoju ispostavu, nego zbog toga što nema kapaciteta da takav zaokret podržava u punoj meri.Ukratko, emocije da, podrška da, ali potpuno i bezrezervno angažovanje ne.

Već pomenuti javni sukob izmedju Dačića i ministra Popovića deluje pomalo zbunjujuće budući da obojica slove kao članovi srpske vlade bliski Moskvi, ali verovatno neće doneti bitnije promene. Dačić svakako ima veću političku težinu, ne samo zato što je njegova Socijalistička partija Srbije (SPS) dovoljno jaka da predje cenzus na narednim izborima, nego i zbog toga što njeni kadrovi zauzimaju ključna mesta u energetskom sektoru, gde Rusija ima svojevrstan monopol na naftu i gas. Dakle, u slučaju da u Srbiji dodje do nekih političkih lomova, SPS će ući u parlament i biće potencijalni partner u nekom budućem vladajućem bloku, što za Rusiju ima i ekonomski i politički značaj.

Perspektiva

Istovremeno, sve je više naznaka da Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS) polako gube tretman jedinog partnera na političkoj sceni u Srbiji na koga računaju Brisel i Vašington. Dvojica lidera opozicionog bloka Savez za Srbiju (SzS), Dragan Djilas i Vuk Jeremić, krajem prošle nedelje su boravili u Berlinu. Zvaničnih informacija o toj poseti nema, ali je izvesno da je do nje došlo i da su imali sastanak sa nekim od predstavnika nemačkih vlasti. Sastanak sa opozicionim predstavnicima je ušao i u agendu posete izvestioca Evropskog parlamenta za Zapadni Balkan Dejvida Mekalistera Beogradu, a Jeremić upravo planira put u Vašington.

Takav intenzitet medjunarodnih aktivnosti za srpsku opoziciju je do pre nekoliko godina bio teško zamisliv budući da je sva pažnja bila usmerena na Vučića i vladajući blok. Utisak je da Brisel i Vašington sada počinju jačati kontakte i sa strankama iz opozicije iz dva razloga. Prvi je narastajući otpor Vučićevoj vlasti unutar same Srbije, oličen u masovnim i upornim protestima njegovih oponenata u Beogradu i drugim gradovima, a drugi činjenica da Vučić ni nakon sedam godina vlasti, tokom kojih je gotovo neprekidno imao ubedljivu natpolovičnu većinu u parlamentu, nije još uspeo da privede kraju pregovore o normalizaciji odnosa sa Kosovom.

Vučić, naravno, i dalje ima podršku Zapada zbog obećanja da će isposlovati dogovor sa Prištinom, samo ta podrška više nije tako čvrsta kao što je ranije bila. Srpski predsednik još nije pripremio politički teren za realizaciju dogovora sa Kosovom. U Srbiji je i dalje na snazi Ustav koji Kosovo tretira kao neodvojivi deo njene teritorije, što znači da će, ukoliko zaista bude išao na dogovor sa Prištinom o razgraničenju, da prekrši Ustav koji u minulih sedam godina nije uspeo da izmeni. Političke prilike za ulazak u takvu proceduru sada su mnogo nepovoljnije nego što su bile pre nekoliko godina jer oponenti sve očiglednije jačaju i rastu na krilima masovnih protesta, a ultrancionalisti postaju sve glasniji.

Budući da postaje sve jasnije da “ruski kišobran” ne može da mu pruži odgovarajuću zaštitu, Vučić rešenje ipak mora da traži izmedju opcija koje su prihvatljive za Brisel i Vašington, a time verovatno i za Kosovo. On, dakle, bira izmedju dve mogućnosti - ili će ući u politički rizičnu izmenu Ustava, ili će problem rešavati mimo Ustava, što takodje nosi sa sobom politički rizik. Izvesno je da u takvim okolnostima strahuje kako će se Zapad postaviti prema njemu ukoliko i kada bude postignut i potpisan sporazum o razgraničenju a Kosovu budu otvorena vrata za ulazak u Ujedinjene nacije (UN).