Srbija u šoku i žalosti

Za dva dana dogodila su se dva masovna ubistva u kojima je ubijeno 17 ljudi. Prvi put se u Srbiji dogodilo da je dečak u školi ubio svoje vršnjake i školskog čuvara

Trinaestogodišnji K. K. ušao je tog jutra, 3. maja, u svoju školu “Vladislav Ribnikar“ u centru Beograda, iz ranca izvadio pištolj, upucao školskog čuvara i dvoje učenika, a zatim nastavio hodnikom, zamenio okvir, ušao u učionicu istorije i sa vrata pucao u nastavnicu i na ostalu decu. Ubio je osmoro đaka i čuvara, a šestoro učenika i jedna nastavnica su u bolnici sa težim i lakšim povredama.

Potom je izašao u dvorište, pozvao policiju i predao se. U rancu su, osim pištolja iz kojeg je pucao, kalibra 9 milimetara, nađeni još jedan malokalibarski pištolj i četiri molotovljeva koktela.

Načelnik beogradske policije Veselin Milić rekao je da je K. K. duže vreme planirao ubistvo, kao i da je imao spisak dece koju je planirao da ubije.

Osim dečaka ubice, privedeni su njegovi roditelji. Otac je osumnjičen da je nebezbednim držanjem oružja u kući izvršio teško krivično delo protiv opšte sigurnosti.

Buka vesti i tišina tuge

Teško je navesti hronologiju svih vesti tog dana, izjava, dezinformacija i spekulacija. Još teže je opisati atmosferu neverice, šoka i tuge koja se osećala širom zemlje dok su iz minuta u minut pristizale nove vesti o zločinu i žrtvama.

Tek nekoliko medija se ponašalo profesionalno, ostali su se nadmetali ko će brže i detaljnije da objavi ko je dečak ubica, izveštavali kako je bio odličan učenik, iz ugledne porodice, maltretiran u školi, spartanski vaspitavan u kući, kako je vežbao streljaštvo sa svojim ocem i uzeo oružje iz kućnog sefa.

Sa druge strane prenosili su navodne iskaze iz policije po kojima je hladnokrvni, proračunati monstrum koji je znao da kao maloletnik ne može da bude krivično odgovoran i dobije kaznu zatvora. Neke od tih informacija izneo je i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić kome nije prvi put da javno saopštava detalje iz neke istrage, u ovom slučaju i iz privatnog života porodice.

Od trenutka kada je završen policijski uviđaj ispred osnovne škole gde se ubistvo desilo, građani su spontano počeli da se okupljaju. Dan posle tragedije ulice oko škole bile su zakrčene decom iz raznih beogradskih škola koja su se preko društvenih mreža organizovala i došla da izraze saučešće. Ulice oko škole, uvek prepune dece i buke iz okolnih kafića, već danima su nestvarno tihe. Do danas, do pisanja ovog teksta, građani, roditelji i deca i dalje donose belo cveće, ostavljaju igračke, slatkiše, pišu poruke i pale sveće.

Građani su u šoku jer, i pored toga što je do sada bilo masovnih ubistava u zemlji, prvi put se to dogodilo u školi. Region je uznemiren, dani žalosti su proglašeni i u susednoj Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, a sveće za ubijenu decu su paljene ne samo po celoj Srbiji već i od Zagreba u Hrvatskoj do Prištine na Kosovu.

Čule su se razne teorije šta je razlog ovakve tragedije, od toga da smo zemlja s nasleđem nasilja iz ratnih devedesetih, da mediji pod kontrolom vlasti pa i sama vlast svakodnevno šalju različite poruke u kojima se kriminal i zločini banalizuju pa i promovišu, da je vršnjačko nasilje u stalnom porastu, da su školski sistem te tradicionalne vrednost urušeni, do izjave ministra prosvete Branka Ružića da je masovno ubistvo u školi posledica “video igrica i zapadnih vrednosti”.

U kakofoniji raznih stavova i analiza čini se da su se tog dana najmanje čuli psiholozi koji su upozoravali na fenomen copy cat po kojem zločini i masovna ubistva povećavaju verovatnoću da se slični događaji narednih dana ponove. To se i dogodilo, već sutradan.

Još jedno masovno ubistvo

Jutro nakon masovnog ubistva u osnovoj školi, petnaestogodišnja devojčica je ušla u gimnaziju “Ruđer Bošković” koju je nekada pohađala i iz koje se samoinicijativno ispisala i kuhinjskim nožem napala vršnjaka i nastavnicu koja je pokušala da spreči napad. Srećom, napadnuti nisu teško povređeni. Zabeleženo je više incidenata po školama koji su bili pokušaj imitiranja zločina u osnovnoj školi “Ribnikar”.

Istog dana policija je imala 25 intervencija na teritoriji Srbije zbog, kako je saopštio predsednik Vučić, “groznog ponašanja omladine koja imitira ubicu”, kao i lažnih prijava navodnih incidenata.

Veče je donelo novu tragediju. U blizini Mladenovca, grada u blizini Beograda, Uroš Blažić, star 21 godinu, nakon svađe počeo je da puca iz automatskog oružja u selu Dubona, a zatim nastavio ubijanje u susednim selima Malo Orašje i Šepšin. Ubio je osmoro i ranio četrnaestoro ljudi. Najmlađa žrtva ima svega 15 godina, a najstarija 25.

Celu noć je oko 600 pripadnika specijalnih jedinica policije i helikopterske jedinice tragalo za njim i ujutru je uhapšen. Pretresom njegove kuće pronađena je velika količina nelegalnog oružja. Predsednik Vučić i ovog puta saopštio je detalje iz istrage i prepričao da je ubica na pitanja policije zašto je ubijao, ponavljao jednu samo jednu reč: “omalovažavanje”.

Posle svega Vučić je ovaj masovni zločin okarakterisao kao teroristički čin. Ovakvu ocenu potkrepio je time da je ubica nosio majicu na kojoj je pisalo Generacija 88 što bi trebalo da asocira na osmo slovo abecede i nacistički pozdrav Heil Hitler. Kada se ispostavilo da je majica sa neke ekskurzije, mediji, u pokušaju da “kontrolišu štetu” Vučićevog komentara, okrenuli su priču o nacizmu ka dečaku K. K. i sada pišu kako je zapravo on voleo Hitlera. Ovo je samo jedan primer šizofrenog izveštavanja o ovim tragedijama koje vlast podstiče svojim komentarima.

Mere Vlade i protest opozicije

Upečatljivo je bilo i to da se niko iz vrha države, ni predsednik, ni premijerka, nije pojavio pred školom u Beogradu, niti u Mladenovcu, na mestima zločina da zajedno sa građanima izrazi saučešće. Na kapiji beogradske škole bili su ministri prosvete i zdravlja, Branko Ružić i Danica Grujičić, kao i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije. Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić položio je venac za ubijene ispod svog prozora, na ulazu u gradsku skupštinu, nekoliko stotina metara od mesta masakra.

Vlada Srbije usvojila je mere koje će država sprovesti nakon ovih masovnih ubistava. Zakon o oružju i municiji biće izmenjen i dopunjen, kazne pooštrene, a objavljen je poziv da se u narednih mesec dana vraća nelegalno oružje i da za to vreme neće biti kazni. Predsednik Vučić je saopštio i ideju da se snizi starosna granica za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina. Čak je pominjao da je za vraćanje smrtne kazne, ali ga je, kako je rekao, premijerka Brnabić sprečila u toj nameri jer je u suprotnosti sa evropskim standardima.

Niz konfuznih, pa i pogrešnih poruka vlasti nakon svih ovih zločina navela je opoziciju i građane da se nakon zvaničnih dana žalosti okupe u centru Beograda i više gradova širom Srbije i šetnjom izraze protest protiv nasilja.

Uoči protesta, predsednik Vučić je u jednom od svojih govora rekao da je opozicija “najgori ološ koji svoju jedinu političku šansu vidi u tragediji Srbije. Moraćete uvek da se borite protiv ovih hijena za spas i budućnost naše zemlje!”. Tako se ubrzo nakon zločina fokus pomerio ka politici.

Zahtevi opozicije su smenjivanje članova Regulatornog tela za elektronske medije, hitno ukidanje programa i zabrana rada medija koji sadržajem promovišu nasilje, kao i smenjivanje ministara koji snose objektivnu odgovornost za zločine koji su se dogodili. Jedan zahtev im je ispunjen uoči protesta: ministar prosvete Branko Ružić podneo je ostavku.

Uprkos tome što su režimski mediji najavljivali haos i nasilje na ulicama, građani su masovno izašli na proteste, u komemorativnoj tišini hodali su ulicama Beograda, a u Novom Sadu su sa mosta bacali cveće i vence u Dunav kao gest tuge zbog ubijenih.

Srbija je i dalje u šoku, a jedna od poruka koja će se posle ovih masovnih zločina pamtiti, koja je napisana i ispred ulaza u školu “Vladislav Ribnikar” je: “razgovarajte sa decom”.