Vučić ne sme da rizikuje potpuni razlaz sa desnim nacionalističkim idejama koje podržava velika većina njegovih pristalica, pa će i u kampanji nastojati da se drži principa “I Evropa i Rusija”
Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji biće održani 24. aprila a vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) premijera Aleksandra Vučića s pravom očekuje da na njima potvrdi dominaciju na srpskoj političkoj sceni. Moguće je da nakon izbora dođe do drugačijih koalicionih veza, ali vodeća pozicija premijerove stranke neće biti dovedena u pitanje. To znači da ne treba očekivati da Srbija promeni politiku kada je reč o odnosu prema Kosovu i evrointegracijama.
Vučić pažljivo nastoji da ispunjava zahteve Vašingtona i Brisela, znajuči da je njihov uticaj na regionalna zbivanja ogroman i da, ukoliko bi smatrali da je to potrebno, mogu snažnije da podrže opoziciju i dovedu u tešku situaciju SNS. Ali, takve korake Zapada u odnosu na Vučića ne treba očekivati sve dok on pokazuje kapacitet da suvereno kontroliše situaciju u zemlji i da sarađuje kada je reč o Kosovu i drugim važnim političkim pitanjima.
Liberalno i proevropski orijentisane grupacije u Srbiji sve češće dovode u pitanje iskrenost proevropskog opredeljenja vladajućeg bloka. Naime, problem u jačanju odnosa sa Briselom i Vašingtonom je činjenica da infrastruktura kojom raspolaže premijer nikada nije iskreno bila ni za NATO ni za Evropsku uniju (EU), zbog čeka evroentuzijazam nije naročito izražen.
U srpskim medijima jača prorusko opredeljenje a istraživanja pokazuju i da je podrška evrointegracijama ponovo u padu. U najuticajnijim listovima, poput Politike i Večernjih novosti, sve izraženiji suj pokušaji rehabilitacije “duha devedeseti”, pa i ličnosti Slobodana Miloševića i politike koju je on vodio.
Vučić ne sme da rizikuje potpuni razlaz sa desnim nacionalističkim idejama koje podržava velika većina njegovih pristalica, pa će i u kampanji nastojati da se drži principa “I Evropa i Rusija”. On je veoma uzdržan u odnosu na povratak “duha devedesetih” o kome govori proevropska opozicija, a glavna meta napada SNS-a i medija koji je podržavaju ostaju stranke iz proevropskog bloka.
Vladajući blok je već mesecima u predizbornoj kampanji i nastoji da uveri javnost da je sposoban da podigne ekonomiju i učvrsti međunarodnu poziciju Srbije, a da eventualna pobeda opozicije vodi u haos i kriminal. Nakon što je raspisivanje vanrednih izbora ozvaničeno, ovakvi trendovi će se samo pojačati, opozicija će se naći pod još snažnijim pritiskom, a zloupotrebe visoko kontrolisanih medija biće još izraženije.
Vlasti zbog toga mogu da očekuju gunđanje dela međunarodne javnosti, ali računaju da će im i EU i SAD gledati kroz prste i da će ovakve postupke tretirati kao “sitne nestašluke” koje je moguće tolerisati. Naravno pod uslovom da ključna politička opredeljenja koja se tiču Kosova i evrointegracija ne budu menjana i da ne bude daljeg približavanja Beograda i Moskve.
Savezi
SNS snažno želi da njena lista ponovo dobije natpolovičnu većinu u parlamentu i sa tim ciljem je zauzela oštriji kurs prema sadašnjem koalicionom partneru, Socijalističkoj partiji Srbije (SPS), sa ciljem da je oslabi i da preuzme deo njenih pristalica. Vučić je ubedio Partiju ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), koja je godinama u koaliciji sa SPS-om, da se priključi SNS-u. Taj nimalo prijateljski potez socijalisti nisu dočekali sa oduševljenjem, ali su ipak reagovali uzdržano i pomirljivo.
SNS očigledno veruje da eventualno zahlađenje odnosa sa sadašnjim koalicionim partnerom SPS-om ne može da bude naročito opasno. Naime, sasvim je izvesno da će SPS preći cenzus i da će ući u parlament, a jasno je da drugog koalicionog partnera osim Vučićeve stranke ne može naći. Socijalisti će, uprošteno rečeno, moći da biraju između koalicije sa SNS-om pod uslovima koji im se ponude i ostanka u opoziciji.
Stvari bi mogle da se promene jedino ukoliko bi i SPS i neki drugi blok iz sadašnje opozicije na izborima napravili veliko iznenađenje i došli u situaciju da sami formiraju vladu. Ali, to je samo teoretska pretpostavka čije ostvarivanje bi bilo dramatično iznenađenje.
Osnovna predizborna poruka vladajućeg bloka biće poziv na ujedinjenje svih oko SNS-a, što je sasvim u skladu sa proverenim populističkim pristupom koga se drži Vučić. SNS nastoji da na izbornu listu dovede što više sportista, novinara, pisaca i drugih poznatih ličnosti, uglavnom desno orijentisanh ljudi koji su ili otvoreni evroskeptici naklonjeni Rusiji, ili su u najmanju ruku uzdržani u odnosu na evrointegracije.
SNS će uz sebe zadržati i stranke koje okupljaju nacionalne manjine i druge manje partije. Vučić je sklopio koaliciju i sa Srpskim pokretom obnove (SPO), računajući sa tim da lider te stranke Vuk Drašković ima više desetina hiljada glasača koji ga nikada nisu napustili. SPO je premijeru potreban i zbog privlačenja pažnje proevropski orijentisanih birača. Drašković, naime, ima jasnu proevropsku orijentaciju a njegova stranka je tokom devedesetih bila vodeći protivnik režima Slobodana Miloševića.
Opozicija
Opozicija vanredne izbore dočekuje bez jasnog koncepta i ideje. Opozicione stranke proevropske orijentacije mogu da se žale na jačanje autoritarne vlasti, gušenje demokratskih i medijskih sloboda, nepoštovanje zakona i druge probleme, ali im to ne može doneti mnogo. Ljudska i građanska prava i slobode, demokratija i poštovanje procedura bitni su za relativno tanak sloj obrazovanog dela populacije, dok je ubedljiva većina sklonija populizmu.
Opozicija će pokušati da u prvi plan isturi i realne pokazatelje o slabim rezultatima srpske privrede i sve lošijem životu stanovništva, ali je nerealno očekivati da nadjača veoma glasnu i oštru kampanju vladajućeg bloka u čijem su središtu tvrdnje da se sprovode opsežne reforme, da je zemlja na dobrom putu i da je SNS jedina snaga koja može da garantuje političku stabilnost i kakve-takve zarade za većinu.
Proevropski orijentisana spska opozicija, kako se i očekivalo, na izbore ide u dve kolone. Jednu će činiti Demokratska stranka (DS), koja je bila vodeća snaga vladajućeg bloka do dolaska Vučiča i SNS-a na vlast, i njeni saveznici, a drugu Socijaldemokratska stranka (SDS) bivšeg pedsednika Srbije i lidera DS-a Borisa Tadića. Ta dva bloka žele da u parlamentu dobiju više mesta nego što sada imaju, dok analitičari smatraju da će biti dobro i ako zadrže isti broj mesta.
Potencijali bloka oko DS-a su svakako ozbiljniji. Osim DS, koja je zadržala podršku dela svojih tradicionalnih birača, u toj koaliciji je i nekoliko stranaka koje imaju uticaj na lokalnom nivou i koje mogu da donesu dosta glasova. Ni blok oko Tadića nije bez izgleda da pređe cenzus, mada stoji lošije nego DS. Oba bloka računaju na podršku obrazovanijih slojeva stanovništva.
Desna nacionalistički orijenisana opozicija je takođe ostala podeljena u dve kolone, jednu koju predvodi ultranacionalistička Srpska radikalna stranka (SRS) i drugu koju čine Demokratska stranka Srbije (DSS), pokret Dveri. Svi oni izričito se protive ulasku Srbije u EU i NATO i traže tešnju saradnju sa Rusijom. Sasvim je moguće da obe kolone uđu u parlament, pa će SNS morati u kampanji podjednako žestoko da “gadja” i desni i proevropski blok.
