Kosovska kriza nakon samita u Berlinu

Samit u Berlinu završen je najavom da će se za dva meseca održati novi sastanak, ovoga puta u Parizu, ali nema jasnih nagoveštaja da bi tu moglo biti nekog ozbiljnijeg napretka, pogotovo ako se ima u vidu rezigniranost srpskog predsednika zbog kraha ideje o razgraničenju i tvrdo odbijanje Kosova da suspenduje carine na robu iz Srbije i BiH

Srpski predsednik Aleksandar Vučić je nakon samita u Berlinu 29. aprila javno i u više navrata izrazio duboko nezadovoljstvo zbog debakla njegove ideje o razgraničenju sa Kosovom, čime je doprineo utisku o sve izraženijoj usamljenosti Srbije u odnosu na kosovsku krizu. O razgraničenju, odnosno o razmeni teritorija, Vučić je ranije pregovarao sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem, ali Tači nakon Berlina nije dozvolio da se iz njegovog ponašanja izvuče zaključak kako je i on politički gubitnik. Kosovski predsednik je pribegao radikalizaciji stava, izjavivši da neće biti autonomije za Srbe na severu Kosova i da Preševska dolina (južni deo Srbije sa značajnim procentom albanskog stanovništva) treba da pripadne Kosovu.

Utisak je da je Vučić loše procenio međunarodne okolnosti i da je isuviše snažno i otvoreno zaigrao na kartu podele, odnosno razgraničenja, računajući na snažniju podršku Vašingtona. Na samitu sa liderima Zapadnog Balkana u Berlinu Nemačka je, međutim, ponovo izričito stavila do znanja da ne želi podelu, odnosno razmenu teritorija, a u tome je dobila i podršku Francuske. Vodeće zemlje Evropske unije (EU) na ovaj način, zapravo, šalju signal da Evropa ne želi da odustane od svojih interesa na Balkanu koji je (makar geografski) njen deo. Vašington je, bar za sada, ostao uzdržan, pokazavši da su mu odnosi sa Nemačkom i drugim evropskim zemljama, čije interese uvažava, važniji od Kosova i Srbije.
Zemlje regiona koje su već priznale kosovsku nezavisnost nisu imale interes da podržavaju razgraničenje, odnosno razmenu teritorija izmedju Kosova i Srbije jer strahuju da bi taj "virus" mogao da utiče i na ceo region, naročito na Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu (BiH). Otuda je sasvim logično što su u aktuelnom "sporu" stali na stranu Nemačke, odnosno ideje o nepromenjivosti granica, lišivši tako Srbiju ozbiljnije podrške suseda.

Razgraničenje priželjkuje jedino Republika Srpska (RS, srpski entitet u BiH), čime pokazuje ambiciju da se još više udalji od zajedničke bosanske države i približi Srbiji. Ali, RS je deo BiH i nema međunarodni legitimitet, a njeno priključivanje Srbiji ne želi ni Amerika.

Kada se sve sabere, srpski predstavnici predvođeni Vučićem iz Berlina su se u Beograd vratili slabiji nego što su tamo otputovali. Beograd nije isposlovao ukidanje kosovskih carina na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine (što je uslov za nastavak pregovora sa Prištinom), odnosi sa zemljama u regionu nisu se popravili (čak se može reći da su pogoršani), izgledi za razgraničenje (za koje se ispostavilo da je jedina opcija koja bi dogovarala srpskom predsedniku) su u najmanju ruku drastično smanjeni, a zagovornici očuvanja sadašnjih granica su ojačali pozicije. Srbija nije mogla da ponudi nikakvo drugačije rešenje, a potvrdilo se da na međunarodnom planu nema odgovarajuću podršku.

Nezadovoljstvo

Samit u Berlinu završen je najavom da će se za dva meseca održati novi sastanak, ovoga puta u Parizu, ali nema jasnih nagoveštaja da bi tu moglo biti nekog ozbiljnijeg napretka, pogotovo ako se ima u vidu rezigniranost srpskog predsednika zbog kraha ideje o razgraničenju i tvrdo odbijanje Kosova da suspenduje carine na robu iz Srbije i BiH. Do tog sastanka će se verovatno znati i kakav će biti odnos snaga u novom evropskom parlamentu, a logično je očekivati da budu nastavljene i konsultacije sa Amerikancima. Iako imaju različite poglede na rešenja za kosovsku krizu, Ameriku i EU (odnosno Nemačku i Francusku) veže jedan zajednički veoma važan strateški interes - želja da se ograniči uticaj Rusije i Kine u regionu.

"Vizija SAD, ali i vizija EU je ista i vrlo jednostavna – prosperitetan i miran region koji je u miru kako sa sobom, tako i sa svojim susedima, region koji čini dobar sastavni deo Evrope. Ono što je najvažnije je da ono što SAD i EU žele je upravo ono što i zemlje Zapadnog Balkana žele same za sebe. Svi znamo gde želimo ići, trik je u tome kako stići do tog cilja", rekao je prošle nedelje zamenik državnog sekretara SAD Metju Palmer u Sarajevu, gde je učestvovao na sastanku EBRD. On je pozvao lidere Zapadnog Balkana da shvate svoju ulogu, da pokažu političku hrabrost i da svoje zemlje povedu ka prosperitetu - EU i NATO.

Zapad, dakle, vodi računa o dva elementa. Prvi je da ne dozvoli da kosovska kriza izazove ozbiljniji razdor među saveznicima oko uticaja na Balkanu a drugi da se spreči širenje ruskog i kineskog uticaja. Prvi element Ameriku i zemlje EU motiviše da nastupaju uzdržano i da izbegavaju da oštrim pritiscima podgrevaju ionako vruću atmosferu u odnosima Srbije i Kosova a drugi ih tera da neprekidno budu na oprezu. Snažniji pritisci koji bi vodili osetnijem ubrzavanju rešavanja krize otuda bi mogli da nastupe u trenutku kada (i ukoliko) Zapad proceni da Rusija i Kina imaju ozbiljnijeg uspeha u nastojanju da iskoriste kosovsku krizu za jačanje svojih pozicija i da ih u tome hitno treba sprečiti.

Sredinom prošle nedelje u Tirani, na samitu Procesa Brdo-Brioni, na kojem su lideri zapadnobalkanske šestorke, Hrvatske, Slovenije i EU razgovarali o jačanju saradnje u regionu i njegovom približavanju EU, Vučić je takođe pokazao priličnu dozu rezigniranosti. Ocenio je da se ništa od "lepih snova" koji se iz Evropske unije pominju u vezi sa Zapadnim Balkanom neće ostvariti, da se neće obistiniti ni otvaranje novih poglavlja za Srbiju i Crnu Goru, niti početak pregovora za Albaniju i Severnu Makedoniju, da se za BiH "ništa neće dogoditi", a izostaće i vizna liberalizacija za Kosovo. "U redu, glupi smo, ali ne toliko glupi i svi znate da sam u pravu, ništa se neće desiti ni u junu ni julu", kazao je Vučić.

Podele

Oštri tonovi u odnosu na EU neće biti do koristi Srbiji. Nemačka i Francuska imaju interes da ubrzaju proces i nisu zadovoljne zbog toga što nema nastavka pregovora Kosova i Srbije, ali različiti stavovi o modalitetima rešenja između njih sa jedne i Amerike sa druge strane ih u tome ometaju. Zbog razlika o kojima je reč ne postoji dovoljno snažan i odlučan pritisak iz tih uticajnih centara na Beograd i Prištinu, što u krajnjem ishodu rezultira usporavanjem pregovaračkog procesa. Na samitu Procesa Brdo-Brioni u Tirani Beograd i Priština su nastojali da pokažu kako ih usporavanje ne brine previše, što osnažuje procene da u dogledno vreme neće biti ozbiljnijeg napretka.

Vučić je priznao da ideja o razgraničenju nije naišla na podršku ni u Srbiji i za propast te ideje je, pored "međunarodnih faktora" i Prištine, optužio oponente u Srbiji, a posredno i srpski narod. Rekao je da nije bilo razumevanja za realnost sa kojom se zemlja suočava, čime je priznao da, uprkos tome što vladajući blok ima gotovo dvotrećinsku većinu u srpskom parlamentu, nije u stanju da obezbedi odgovarajuću podršku na domaćoj političkoj sceni. Nekoliko dana nakon samita u Berlinu Vučić je otišao korak dalje, izjavivši da će Kosovo dobiti nezavisnost na celoj svojoj teritoriji i da on za to neće biti kriv. To je povezao sa ocenom da njegovo rešenje krize koje je nudio nije prošlo, ponovo izbegavši da precizira šta je tačno nudio i kome.

Televiziji "Pink" je rekao da ono što je nudio "nije moglo da prođe zbog strahovitog pritiska pojedinih zemalja i njihovih obaveštajnih službi koje su pokrenule kompletne agenture po različitim zemljama političke, medijske i druge", svrstavši u taj blok i domaće oponente. Te njegove opaske se verovatno odnose i na činjenicu da se mnoge opozicione stranke, uprkos tome što znaju da kosovsku nezavisnost priznaju vodeće zemlje Zapada, zvanično protive ustupcima Prištini. Iz opozicije je dobio odgovor da sadržaj ideje o razgraničenju nikada nije saopštio i da nije ni bilo mogućnosti da ona dobije podršku ili da bude kritikovana. Na tu opasku Vučić kaže da nije ni mogao ništa da saopšti jer nikakav predlog još nije definisan.

Mejn strim mediji snažno su uključeni u kampanju protiv opozicije, podržavaju nastojanja vlasti da pokažu kako im je glavni cilj zaštita srpskih interesa i optužuju opoziciju za šurovanje sa neprijateljima Srbije. U takvoj atmosferi nije, naravno, moguća nikakva ozbiljnija rasprava o koracima koje Srbija treba da preduzme u odnosu na kosovsku krizu a marginalizovana i satanizovana opozicija nastoji da činjenicu da je Vučić pod pritiskom da donese nepopularne odluke o Kosovu iskoristi kao bi oslabila njegovu političku poziciju. Ukratko, kosovska kriza snažno podstiče podele unutar Srbije a izgledi za minimum nacionalnog konsenzusa praktično ne postoje.