Rudnik Trepča (slika A. Pandini)
Realno je pretpostaviti da će problem “Trepče” ostati “zamrznut” na neko vreme, tokom koga će se dve strane držati svaka svog stava. Ni Priština ni Beograd ne žele da rizikuju naglo i nekontrolisano zaoštravanje situacije jer bi to moglo da ugrozi njihove pozicije u Briselu i Vašingtonu
Usvajanje zakona kojim Kosovo preuzima vlasništvo nad većinskom delom kompanije “Trepča” (rudnik cinka i olova) stacionirane u srpskoj enklavi na severu dovelo je do novog pogoršavanja odnosa između Beograda i Prištine. Pregovarački proces, koji se vodi na osnovu Briselskog sporazuma, će verovatno biti usporen, ali ne treba očekivati oštrije mere koje bi izazvale nove nemire u regionu.
“Trepča” je temelj ekonomskog opstanka srpske zajednice na Kosovu a Srbija smatra da ima pravo vlasništva jer je decenijama ulagala u razvoj te kompanije i neprekidno dotira njeno poslovanje. Priština nestrpljivo želi da što pre preuzme upravljanje svim resursima na celoj teritoriji Kosova, zbog čega ubrzano prelazi na praktične korake i u ekonomskoj sferi.
"Trepča” je osnovana početkom prošlog veka, 1927. godine, a sa iskopom olovno-cinkane rude otpočelo se tokom 1929. i 1930. godine. Do 1999. godine, “Trepča” je radila kao jedinstven rudarsko-topioničarski kompleks u društvenom vlasništvu. Nekada je zapošljavala 20.000 radnika a sada oko 2.000.
Srpska vlada je na odluku Prištine o preuzimanju većinskog vlasništva nad “Trepčom” reagovala tako što je donela akt o njenom poništenju. Upravnom smislu dometi ovakve odluke nisu veliki budući da Srbija nema neposredne ingerencije nad radom kosovskih vlasti i da ne može da poništi odluke tih vlasti.
Srpska strana ima resurse da fizički spreči ulazak novog menadžmenta koji postavi Priština u prostorije kompanije smeštene u enklavi sa većinskom srpskim stanovništvom. Kosovo može da pošalje specijalne snage kako bi omogućile preuzimanje imovine, ali bi to moglo izazvati nemire.
U takvim okolnostima realno je pretpostaviti da će problem “Trepče” ostati “zamrznut” na neko vreme, tokom koga će se dve strane držati svaka svog stava. Ni Priština ni Beograd ne žele da rizikuju naglo i nekontrolisano zaoštravanje situacije jer bi to moglo da ugrozi njihove pozicije u Briselu i Vašingtonu.
Balansiranje
Srpski premijer Aleksandar Vučić i njegova vlada mogli su da povuku i poteze koji bi bili radikalniji od relativno benigne odluke o poništavanju zakona o “Trepči” koji je doneo kosovski parlament. Jedan od takvih poteza je mogla da bude odluka o povlačenju iz pregovaračkog procesa sa Prištinom, ali se to nije dogodilo jer premijer zna da na međunarodnom planu nema jake saveznike koji bi podržali i da bi naišao na oštre osude Brisela i Vašingtona.
Svako rešenje koje bi vodilo ka radikalizacija potencijalno je mnogo rizičnije i podrazumevalo bi ozbiljnu promenu dosadašnje generalne političke strategije koja polazi od stava da su evrointegracije glavni spoljnopolitički cilj Srbije. Srpski premijer je to i potvrdio na konferenciji za novinare održanoj 11. oktobra, izričito rekavši da evrointegracije ostaju cilj.
Vučić neprekidno mora da ima u vidu da je odnos prema Kosovu i Bosni i Hercegovini temelj na kome počivaju njegove solidne pozicije u Briselu i Vašingtonu. Ukoliko bi odlučio da promeni kurs, što u konkretnom slučaju znači da prekine proces normalizacije odnosa sa Kosovom to bi neosporno moglo da utiče na političku stabilnost u Srbiji i pozicije njegove Srpske napredne stranke (SNS) na domaćoj političkoj sceni, pa zaoštravanje odnosa nije povoljna opcija.
Zamrzavanje
Za očekivati je da će Priština nastaviti sa akcijama sračunatim na praktično preuzimanje ingerencija na celoj teritoriji Kosova. Kosovske vlasti polaze od stava da su najvažnije zemlje Zapada priznale kosovsku nezavisnost i da, sa tog stanovišta, ne mogu da se protive njihovim akcijama. Ubrzavanje uvođenja kosovskih institucija u najvažnije oblasti političkog i ekonomskog života Srba u kosovskim enklavama Beogradu pada izuzetni teško.
Prelazak sa opšte političke priče, u kojoj ima dosta prostora za uspešno manevrisanje pred domaćom javnošću, na praktičan teren, na kome se taj prostor sužava, verovatno je najteža situacija u kojoj se Vučić našao otkako je 2012. godine njegova Srpska napredna stranka (SNS) preuzela vlast u Srbiji. On je i dalje na vrhuncu popularnosti i raspolaže ekonomskim i drugim instrumentima da se održi u sedlu, ali je za očekivati da će iz praktične primene Briselskog sporazuma ipak izaći oslabljen, a ne ojačan.
Vučiču je ostalo da, koristeći ogromnu ličnu popularnost i dominantan uticaj na ekonomske i političke tokove, kao i na medije, nastavi sa pokušajima da ubedi većinu u Srbiji da drugog izlaza osim popuštanja nema. Izgledi za uspeh takvih nastojanja su realni, pre svega zbog činjenice da istraživanja javnog mnjenja u Srbiji već godinama kontinuirano pokazuju da Kosovo nije među najvažnijim pitanjima za birače u Srbiji. Reč je, zapravo, o snažnim emocijama koje mogu uspešno da koriste ultranacionalističke stranke i pokreti.
Srpski premijer, u skladu sa tim, treba da drži pod kontrolom nacionalističku opoziciju i da je spreči da podstiče nezadovoljstvo zbog “izdaje” Kosova. U tome je do sada bio prilično uspešan, pa je za očekivati da će biti i sada. Proevropska opozicija će takodje pokušati da iskoristi novonastalu situaciju kako bi oslabila Vučićeve pozicije, ali se ne može očekivati da ona učestvuje u formiranju bilo kakve političke platforme čiji cilj bi bio da prinudi vladu i premijera da promene kurs prema Kosovu.
